Да годину почнемо лепим темама и паметним и добрим људима, већ је постала традиција овог блога. Добро је када у мору проблема који нас окупирају, наиђемо на младе генерације које су способне да мењају наше друштво и својим талентом пркосе већ устаљеној и накарадној ријалити култури данашњице. Не прихватамо теорију да су млади људи, који негују истинске вредности и чији се ниво културе издиже из учмалог света старлета и приглупих манекена, реткост. Њих има свуда и само од нас зависи хоћемо ли простор дати њима и њиховом таленту или ћемо дозволити да нам вредности намећу сподобе из емисија „забавног“ карактера.
То је разлог због којег данас говоримо са Ревеком Пијевац, талентованим студентом јапанског језика на Филолошком факултету у Београду. Ревеку сам упознао у дворишту сурдуличке цркве, уједно и њеном дворишту, када је имала петнаестак година и већ тада учествовала у озбиљним дијалозима, својствени старијим особама. Од тада је прошло неколико година, а Ревека својим радом и упорношћу доказује да се држи зацртаног правца и стреми ка циљевима пројектованим у детињству.
Волим Сурдулицу: Некима је твоје детињство познато, међутим, због оних који би желели да те ближе упознају, реци нам како су изгледале твоје прве тачке сусрета са јапанским језиком?
Ревека Пијевац: Од своје шесте године почела сам да се бавим каратеом и ту сам први пут чула неколицину речи, али тада ме је више интересовала сама борилачка вештина него језик. Након тога, открила сам „аниме“, али како нису сви били синхронизовани на српски почела сам да трагам за сајтовима на којима бих могла да наставим ту „авантуру“, енглески сам тада добро познавала па сам почела да гледам „аниме“ са оригиналном синхронизацијом на јапанском док су титлови били на енглеском. Морам признати да понекад нисам имала граница и неки серијали били су занимљивији од других, погледала сам их доста и временом сакупила много израза, а донекле и акценат. Када сам схватила да неке ствари могу да разумем без превода, одједном се јавила и жеља за даљим упознавањем језика. То је све било када сам имала 12 година.
ВС: Шта те највише привлачи код културе Далеког истока?
Р.П.: Не знам одакле бих почела, вероватно то што је толико другачија од наше. Сам поглед на свет, однос према другим људима, као и оно по чему су најпознатији – ред, рад и дисциплина. Јапанска култура не може се једноставно описати и требало би ми много времена да кажем све што желим о њој. Одувек ме фасцинирао однос према старијим особама као и однос чланова породице, поштовање до те мере да чак и језик можемо поделити на формални, то јест учтиви и неформални, то јест лежерни. Јапанци вреднују идеју „групе“, то јест не гледају само себе већ комплетно друштво и како ће нешто утицати на целу нацију и друштво, пре него како ће нешто утицати на једну особу појединачно. Више помажу једни другима. Да, можда су строги, али увек када бих помислила на Јапан асоцирао би ме на ту хармонију друштва. То сам схватила тек кад сам мало одрасла. Када сам била мала привлачили су ме јапански цртаћи и музика, као што би, сложићете се и свако дете.
ВС: Љубав према јапанском језику спојила си са цртањем. Како проналазиш инспирацију за цртање и колико ти је оно важно да употпуниш своје интересовање према Земљи излазећег Сунца?
Р.П.: Када сам тек почела да се бавим цртањем највећа инспирација били су ми омиљени ликови из јапанских цртаних филмова које сам тада гледала, из „анимеа“. Као и сваки уметник, ни ја на почетку нисам имала развијен стил цртања и угледала сам се на стил „мангака“ (аутора јапанских стрипова). Покушавала сам да нацртам своје омиљене ликове и самим тим вежбала. И дан данас „аниме“ ми представља извор инспирације као и други аспекти јапанске културе.
ВС: Уређивачи блогова комуницирају са људима путем написаних речи. Ти то радиш преко својих цртежа. Шта је пресудно код цртања да привуче посматраче да разумеју твоју поруку коју си им послала цртежом?
Р.П.: На своје цртеже волим да нанесем доста боје. Сматрам себе оптимистичном особом и јарке боје су ме одувек асоцирале на живахност, радост, наду и весеље, па то гледам да пренесем и на своје радове. Поред боја, линије и сама композиција рада доста говоре, међутим на мојим радовима боје су ипак нешто чиме покушавам да изразим емоцију.
ВС: Борилачки спортови, у првом реду карате, је још једна неизоставна компонента која краси Далеки исток, а прожима се и у твом животу. Објасни нам ту љубав и како она утиче на твоје стваралаштво.
Р.П.: „Од малена волим карате, то сам научила од свог тате“, стих је из песмице коју сам написала у другом разреду основне школе. Као и свој другој деци, родитељи су ми били узор за доста ствари. Мој отац се дуго бавио каратеом, па донекле није ни чудно што сам и ја заволела ту вештину. Временом сам научила да карате није само спорт већ и животни пут. Научио ме је стрпљењу, упорности и истрајности и све ове вредности битне су за једног уметника јер на једном раду могу се потрошити сати и сати времена док се дође до жељеног циља. Захваљујући спорту увек сам била доброг здравља, а и карате као јапанска борилачка вештина доста пута био је саставни део свих „анимеа“ које сам гледала.
ВС: Повезано са овим блогом и тематиком којом се бавимо, како гледаш на Сурдулицу – шта је добро, шта не ваља, јесу ли млади на губитку и у ком правцу би их требало усмеравати?
Р.П.: Живот у малом месту као што је Сурдулица има и предности и мана. Место је тихо и мирно, па су опасности сведене на минимум што ми је као детету пружило слободу, да шетам и истражујем колико ми је воља. Нека скривена и тиха места могу послужити као савршено склониште и одлична локација за цртање. Мада не много, неки делови града, као и пејзаж који се може видети са узвишених делова, такође су добар мотив за сликање. Међутим, кад сам мало одрасла и почела цртањем озбиљније да се бавим, схватила сам да квалитетан материјал за цртање у овако малом месту није лако наћи, скоро и немогуће. То је можда нешто што је мени у Сурдулици највише сметало.
ВС: Који су ти планови за наредни период и како видиш себе након завршетка факултета?
Р.П.: О периоду након факултета нисам још размишљала. Некада ми је циљ био да упишем баш овај факултет и студирам јапански језик, а сада ми је циљ да га успешно завршим. О периоду после тога размишљаћу када дође време, али наравно у крупном плану циљам на то да једног дана одем у Јапан.
