Мирослав Докман – Сурдуличанин који „додирује“ небо

Док је освајао Аконкагву, највиши врх јужне и западне Земљине хемисфере, пратили смо сваки његов корак и били поносни што ћемо имати другу особу родом из Сурдулице која ће се попети на горостасни врх Јужне Америке, који господари „нагнут“ према Тихом океану и у вечитој борби са облацима који надвијају Анде. То што је Мирослав Докман, службеник за јавне набавке у Градској управи Града Ниша, други човек родом из Сурдулице који је стао на највишу тачку Анда, значи да је пре њега неко из Сурдулице већ правио кораке тамо и долазимо до наше прве грешке. Грешка је што нисмо испратили ни то прво успињање, уз напомену да је у тој експедицији била наша суграђанка Марина Станковић. Велика срамота за нас као друштво, јер то није подухват који се реализује тренутно, већ се ради о продукту вишегодишњег планирања, вежбања, рада, искуства и штета је што нам овакви људи и догађаји промичу. Међутим, није тренутак да тражимо кривца. Вратимо се на Мирослава, председника планинарског друштва Преслап, са којим смо разговарали у паузи између две планинарске авантуре. Када се попео на Аконкагву, једна нас је ствар погодила. Очекивали смо
обележје Сурдулице, међутим о томе га нисмо питали, јер смо из разговора извукли закључке због чега је то тако. По ко зна који пут смо се уверили у то да се због немара и недовољне бриге запостављају људи који у својим областима постижу изузетне резултате. То је прича за неко друго место, али смо ми ту да делимично исправимо неправду.

Прво што ћемо упитати Мирослава јесте има ли сурдулички крај потенцијала за планинарски туризам и шта све недостаје Сурдулици како би се на мапи планинарских рута издвојила и постала бренд?

Мирослав Докман: Општина Сурдулица поседује један од највећих потенцијала, у читавој Србији, за развој планинарства, активног одмора, планинског туризма. Чак је седам планина на територији општине Сурдулица: Варденик, Чемерник, Грамада, Рудина, Боховска планина, Милевска планина и Бесна кобила. Једно од најлепших места у Србији је и Власинско језеро, које се својим положајем савршено уклапа у планински амбијент који га окружује. Развође црноморског и егејског речног слива налази се на власинској висоравни, реке које имају потенцијал за развој туризма су Врла и Јерма. Од културног наслеђа, најважнији је манастир Ваведења Пресвете Богородице у Паљи, изграђен на темељима једне од најстаријих хришћанских богомоља у Европи. У манастиру у Паљи боравио је и Свети Сава. Ниједна друга општина у Србији не поседује овакву „стартну позицију“ и компаративну предност за развој горе наведених активности. У Сурдулици делују два планинарска спортска удружења, а пре седам година покренута је и међународна манифестација „Међународни власински успон“, која се наизменично, на сваке две године, одржава на планинама Чемерник и Грамада. Одржавање ове манифестације је добра ствар за општину Сурдулицу, али далеко од тога да је довољно. Потребно је да планинарска спортска удружења из Сурдулице сачине програме који имају континуитет, који ће обухватати фитзички лагане, планинарско-рекреативне активности са децом, омладином и грађанством и са којима ће изаћи пред локалну самоуправу. Опет, локална самоуправа требало би више и издашније, и финансијски и логистички, и промотивно да подржава планинарство на територији општине Сурдулица. Заиста је лепо да се сваког јула неколико стотина планинарки и планинара окупља на Чемернику и Грамади, али замислимо да се неколико пута годишње одржавају акције сличног типа. За сада су планине на подручју Сурдулице, прилично „невидљиве“ у јавности, а у савременом добу, квалитетна промоција и праворемене информације су покретач успеха. Логистичка подршка локалне самоуправе овде би дошла до изражаја, уколико би интернет странице биле ажурне, уколико би се наступало на сајмовима туризма и активног одмора у Србији и земљама у окружењу. Општина Сурдулица и планинарска удружења морају да буду видљиви, да позивају, да отварају врата Сурдулице. Без промотивних активности и без континуитета у организовању планинарско-рекреативних садржаја, мало ко ће доћи у Сурдулицу, а место на мапи остаће упражњено. Лично сам задовољан и што је Планинарско друштво „Преслап“ установило јесењи успон на планину Варденик, који се одржава на сваке две године и има међународни карактер. Манифестација која је покренула одржавање свих осталих на југу Србије, јесте међународни успон на Руј, који се одржава од 2010. године, а начин деловања Туристичке организације општине Бабушница је модел који сви остали могу и требају да пресликају.

В.С.: Шта то Сурдулица има да понуди љубитељима пешачења што друга места можда немају?

М.Д.: Изванредан сплет – мозаик планина, висоравни и река. Бројне су планинарске стазе и врхови, које су прилагођене и почетницима и деци, а има и садржаја за бављење планинарством на врхунском спортском нивоу. И када бих издвојио само мали део тога, то би било прилично садржаја. Рецимо, једна од најлепших планинарских траса у Србији је успон од села Топли до, на врх Велики Стрешер (1876 м), највиши врх Варденика и општине Сурдулица. Од Великог Стрешера, није далеко, на највишем гребену, доћи до врхова Мали Стрешер (1757 м), Безименог врха (1727 м), Обршине (1734 м) и Перине чуке (1599 м). На Чемернику, лагана стаза, рекреативна, води од обале Власинског језера до врха Велики Чемерник (1638 м). На Грамади, може се уживати на стази од села Полом, до врхова Мали Вртоп (1685 м) и Велики Вртоп (1721 м). Са Малог Вртопа, као и са Великог Стрешера, најлепши је поглед на Власинско језеро, а у панорамском погледу виде се и све остале планине на југу Србије. Нижи делови Грамаде су под бескрајним шумама белих бреза. Од села Јелашница, узводно Јелашничком реком, може се стићи до водопада Дамјаник. На Милевској планини, из села Божица постоји не тако захтевна стаза ка врху Крвави камен (1738 м).

В.С.: Коју бисте експедицију издвојили као најдражу?

М.Д.: Увек ћу издвојити одлазак на Фуџи (3776 м), највишу планину Јапана. Из много разлога. Фуџи је један од симбола читаве планете и планина на коју се током године попне три стотине хиљада људи из целог света. Савршено смо уклопили успон на Фуџи са двонедељним боравком у Јапану и обиласком бројних јапанских градова. Сматрам јапанско друштво најнапреднијим у свету. Радо бих поново отишао у Јапан. Експедиција у којој сам учествовао, изведена је августа и септембра 2017. године, а предводио је Зоран Павловић Паћа из Предејана, који је предводио и све остале експедиције на којима сам учестовао: на Елбрус (5642 м), највиши врх Европе, на Мон Блан (4810 м), највиши врх Алпа и западане Европе и наравно, на Аконкагву (6962 м), највиши врх Јужне Америке, јужне и западне полулопте планете Земље.

В.С.: Опишите нам сада припрему за експедицију на Аконкагву.

М.Д.: Физички, припремао сам се редовним планинарењем, тако рећи без иједног пропуштеног викенда, у периоду од годину и по дана пре одласка на Аконкагву, а експедиција на Аконкагви одржана је од 28. јануара до 22. фебруара 2020. године. Без обзира да ли су по распореду биле ниске или високе планине, пешачење или алпинизам, одржавао сам континуитет. Нисам користио ни годишњи одмор, како бих мога да одсуствујем са посла у време експедиције. Важан део мојих физичких припрема одрадио сам и на Варденику, где сам много пута и у зимским и у летњим условима, са ранцем који бих максимално оптеретио, излазио што је брже могуће од Топлог дола до Великог Стрешера и ишао даље гребеном Варденика. Сећам се, било је успона по дубоком снегу, где сам морао да „пртим“ стазу, по снегу дубљим од метар, преко лета бих на Велики Стрешер изашао за сат времена, а када се изводе званичне, масовне акције, на Велики Стрешер се из Топлог дола излази за три сата! Од успона на високе планине, у склопу припрема за Аконкагву, издвојио бих одлазак на врх Мусала (2925 м), највиши врх Балканског полуострва, на планини Рили у Бугарској, затим успон на гребен планине Пирин у Бугарској и успон на врхове Алпа у области Тирол у Аустрији – Гросвенедигер (3666 м) и Вилдшпиц (3770 м). Ипак, психичка стабилност је важнији чинилац успешног успона на Аконкагву. Велику подршку у припремама имао сам у Марини Станковић, која ми је детаљно пренела сваки делић њене експедиције на Аконкагви. Симболика за нас двоје рођених Сурдуличана је и дан успона на Аконкагву – Марина се на Аконкагву попела 15. фебруара 2019. године, а ја сам то успео 15. фебруара 2020. године.

В.С.: Који моменат бисте издвојили као најтежи до пристизања на највишу тачку Јужне Америке?

М.Д.: Најтежи, али и кључни део експедиције, била је висинска аклиматизација, која је обављена од базног кампа Плаза де Мулас, који се налази на 4350 метара надморске висине, према висинским камповима Нидо де Кондорес (стари) на 5250 метара, Нидо де Кондорес (нови) на 5560 метара и Колера на 5970 метара. Висинска аклиматизација је трајала четири дана. Првог дана смо са комплетном опремом и залихама на леђима (шатор, врећа за спавање, дерезе, храна, вода, резервна одећа…), дакле са 15-20 килограма тежине, отишли за седам сати до старог капмпа Нидо де Кондорес. То је изузетан физички напор у условима разређеног ваздуха, где се не може нормално дисати. Тог дана изашли смо и на нови Нидо де Кондорес, да захватимо воду, а онда смо се без шатора спустили у базни камп. Другог дана аклиматизације попели смо се од базног кампа до старог кампа Нидо де Кондорес, где смо преноћили, на температури од близу минус двадесет степени, уз снажан ветар. Трећег дана поново смо са свом опремом на леђима прешли у нови камп Нидо де Кондорес и преноћили. Четвртог дана висинских аклиматизација, отишли смо до висине од 5800 метара, где смо у камењару закопали део техничке опреме и део хране. Онда смо се вратили на нови камп Нидо де Кондорес, учврстили шаторе и спустили се чак до базног кампа Плаза де Мулас. Овај потез који је повукао Зоран Павловић Паћа, да нас не задржи на висини, већ спусти у базни камп, довео је до тога да се наши организми потпуно аклиматизују и почну колико толико да функционишу на разређеном ваздуху, на хладноћи и да све остало зависи од физичке и психичке спреме и временских услова. Чекајући повољне временске услове, с обзиром да је на Аконкагви после нашег повратка у базни камп дувао олујни ветар и било је испод минус 40 степени, попели смо се и на оближњи врх Бонете (5077 м). А онда, од 13. до 15. фебруара, кренули смо у одлучујући поход ка Аконкагви. И све је после онакве аклиматизације било изводљиво, али на самој граници наших могућности. Без напорне аклиматизације, нико од нас не би достигао Аконкагву. Тринаестог фебруара дошли смо у нови камп Нидо де Кондорес, преноћили. Наредног дана, са свом опремом, пребацили смо се у камп Колера, на висину од 5970 метара, где смо морали да топимо снег за добијање воде за пиће. Коначно, у три сата  ујутру, 15. фебруара, кренули смо у завршну етапу, која је дуга само 2700 метара, а прелази се за 8 до 13 сати! На почетку је било минус 30 степени, а ветар је био снажан око 70 километара на сат! Касније је постало тек за нијансу топлије, а ветар се колико толико умирио. Најтежа деоница била је чувена Ла Каналета, дуга 500 метара, са висиснком разликом од 300 метара, камењар. Снега није било. Овде смо издржавали највише десетак корака и бивали принуђени да одморимо. Све је трајало сатима, бесконачно дуго. И на домаку Аконкагве, могли смо чути гласове планинара који су већ били на врху, видети их, а знали смо – до врха има још неколико сати! На Аконкагву смо изашли за девет сати, од кампа Колера, на врху били двадесетак минута! На Аконкагву су из наше дружине, поред мене, изашли Зоран Павловић Паћа, Предраг Лучић, Сашо Палигора и Дејан Милојевић. Драган Тадић, због здравствених проблема, остао је у кампу Колера.

В.С.: Шта је то специфично и узбудљиво код Аконкагве што друга места немају?

М.Д.: На хиљаде планинара из целог света покушава да се попне на Аконкагву, током сваке сезоне пењања, која овде траје три месеца: децембра, јануара и фебруара. Само трећина успе у тој намери, две трећине пре или касније одустану. Аконкагва је највиши врх изван хималајског простора, а овако сурову статитистику успешности успона скоро ниједан други врх у свету нема. Боравак на планини, у националном парку Аконкагва трајао је 18 дана, где смо се најпре кретали кроз пустињу, на јаком сунцу и температури од плус 30 степени. После нас је дочекала сурова планинска клима, потпуно другачија. Оно што смо запазили јесте свеопшта пустош, одсуство живота, јер и у пустињским деловима и у каменитим деловима нема ниједног дрвета, траве! Сусрет и познанство са планинарима из целог света је једно незаборавно искуство. И сви смо прошли кроз страховита искушења, када смо за осамнаест дана савладали и температурни шок и разлику од 60 степени (од -30 до +30).

В.С.: Како се организам бори у суровим условима?

М.Д.: Вером у самог себе, редовним узимањем хране, оброци су мали, али чести, а од велике важности је да се пије изузетно велика количина воде, по 6-7 литара дневно, како би се срцу, плућима и крвотоку дала каква-таква прилика да „раде“ на овим висинама. Солидарност са друговима из експедије је била свеприсутна, непрестана. Ко год је могао – помогао је свом сапутнику. Важно је истакнути – нас петорица, осим Паће, на овој експедицији умногоме смо се удаљили од наших „зона конфора“ – личног, професионалног и спортског. Осамнаест дана без услова за хигијену, осамнаест дана борбе за живот. До Аконкагве, мислио сам да је експедиција на Елбрус нешто најтеже што се може проћи, али сада, Елбрус делује као „игра“ у односу на Аконкагву.

В.С.: О чему размишља мозак када се спушта са Аконкагве?

М.Д.: Најпре да се безбедно спустимо, зато што смо уморни, а ризик код силаска је чак и већи него код успона, када су овакве висине и подручја у питању. Времена и снаге за радост чак и нема. Тек надомак кампа, помислио бих на своју кућу и драге особе које ме чекају да се вратим са експедиције.

В.С.: Питање које постављамо нашим саговорницима – у којој мери је Сурдулица била инспирација?

М.Д.: На Аконкагви сам истакао заставу Града Ниша, а иако заставу Сурдулице нисам имао, итекако овај подвиг посвећујем и породици и пријатељима у Сурдулици. Посебно бих издвојио, наравно, Марину Станковић, која ми је била и највећа подршка у овом подухвату, а захваљујући Марини, насеље Бело Поље је најгласније навијало за мене и све нас у експедицији Зорана Павловића. Своје прве спортске кораке направио сам, као дете, на Чемернику и Варденику, а ти кораци су ме напослетку и довели на врх Аконкагва, који, у поређењу са осталим спортским достигнућима, има значај светског првака у појединачним спортовима (успон на Елбрус носи значај европског првака).

В.С.: Који су Вам планови у наредном периоду? Хоће ли бити већих експедиција у другом делу године?

М.Д.: Пре поласка на Аконкагву, већ сам подвукао црту да ће то бити, попео се или не попео на Аконкагву, моја последња експедиција оваквог типа. Сада, када су се утиси мало слегли, размишљам да до краја каријере активног спортисте, за коју годину кренем и на Килиманџаро, највиши врх Африке. У наредном периоду свакако ће бити подоста планинарско-рекреативних акција и у оквиру Планинарског друштва „Преслап“ и у организацији других клубова и друштава са југа Србије. Ишао бих, од високогорских акција, на Јулијске Алпе у Словенији, са Зораном Павловићем Паћом.

В.С.: Можемо ли се надати да се ускоро и сурдулички симбол нађе на неком од светских врхова?

М.Д.: Врло радо бих се одазвао на позив општине Сурдулица, пуног срца бих истакао заставу Сурдулице на Килиманџару, а до тада и на Рили, Пирину, Јулијским Алпима. Стојим на располагању. И, на крају, још нешто, веома важно, ако је могуће да се исправи пропуштено – нека се општина Сурдулица и Спортски савез, захвале Марини Станковић за њен успон на Аконкагаву од 15. фебруара 2019. године. Марина је, попут мене, особа рођена у Сурдулици која је успела да обједини врхове Мон Блан, Елбрус и Аконкагва, чак је то урадила и годину дана пре мене. Малтене, у Сурдулици је рођено двоје актуелних светских шампиона, а Марина је остала и да живи у Сурдулици.

В.С: Хвала Вам на посвећеном времену. Желимо Вам добро здравље и још много планинарских авантура!

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.