Интервју са др Мирјаном Анђелковић Лукић: Сурдулица из другог угла

Сасвим случајно, пре две године, судбина укрсти путеве данашње саговорнице блога „Волим Сурдулицу“ и уређивача истог. О госпођи Мирјани сам само читао у научним издањима и у некој завичајној литератури, а након њеног појављивања у јавност поводом потписивања петиције о измештању фирме „Knauf insulation“, жеља ми је била да што пре остварим контакт са њом и дам свој допринос у овој борби. Првом приликом када сам је угледао на улици, пришао сам јој, представио се и од тада креће наша сарадња. У међувремену, спознао сам да госпођа Мира и ја делимо исте животне ставове, не само по питању екологије, већ и других ствари. Једна од њих је љубав према ћирилици и очување тог културног идентитета српског народа.
Елем, др Мирјана Анђелковић Лукић, не толико позната сурдуличкој јавности, колико српским научним круговима, члан је Комисије за утврђивање последица НАТО бомбардовања и истакнути је борац за здраву животну средину. Она је својим утицајем успела да скрене пажњу стручне јавности на сурдулички проблем и прави је пример непрекидне и безусловне борбе.
Моја жеља је да у овом интервјуу откријемо нешто више из живота др Мирјане Анђелковић Лукић, заправо да нам она нешто каже о свом животу у Сурдулици, о детињству, одрастању и надахнућу које јој је дала ова варошица.

Волим Сурдулицу: Да ли волите Сурдулицу и шта за Вас она значи?
М.А.Л.: Сурдулица је град мог детињства и моје младости, то је мој завичајни град који волим и коме се сваке године враћам. Ту су живели моји преци. Мој отац Немања родио се у кући у којој брат и ја сваке године проводимо по 6 месеци. Кућа је веома стара и једна је од најстаријих у Сурдулици, изграђена је око 1895. године, када је мој прадеда, поп Ђорђе постао први парох сурдуличке цркве и некако у то време изграђен је и иконостас који се може видети у овој цркви. Сваки летњи распуст проводила сам са мојим родитељима и сестром и братом у Сурдулици. Ту сам завршила други разред основне и трећи до полугођа у школи Јован Јовановић Змај. Учествовала сам и у изградњи школе, тако што смо ми малени ђаци поређани у велики ред преносили цигле од руке до руке! Из тих дана остала су ми пријатељства која трају и данас.

ВС: Шта је то што је красило Сурдулицу у време када сте били дете?
М.А.Л.: Сурдулица је у време мог детињства била права провинцијска варошица скрајнута као на крај света. Мени најважнија кућа била је библиотека која се налазила у једној од кућа старог центра чаршије које одавно више нема. Дух прошлости је заменио савремени начин живота ужурбан, брз. У време мог детињства пијаца је радила само петком, тада су сељаци силазили из села на коњским запрегама или само на коњима и доносили на пијацу своје производе. Нешто чега се најрадије сећам, био је домаћи путер, увијен у виново лишће. Тај укус никада нећу заборавити! Овај савремени нема ни боју ни мирис тог путера из мог детињства. Током недеље није могло да се купи све оно што данас постоји, биле су две-три бакалнице, чувена пекара чика Пере са врућим хлебом на дасци испред радње. Кућа постоји и данас али пекаре више нема, остали су само потомци који се баве другим послом.
Вашари су били посебан догађај за нас децу. У Сурдулици је био велики вашар 26. јула, на Горешњак, када се у црквено двориште сјати мноштво људи. Ту су биле сладолеџије, бомбонџије, продавали су се јефтини прстенчићи, лицидерска срца са огледалцетом. Гужва од народа! Ударале су зурле и таламбаси, играло се коло. Други исто тако велики вашар био је у гробљанској цркви на дан Светог Пантелејмона. И тада је било много света, а коло се вило преко пољана с друге стране садашњег пута. Остала је само једна утрина ограђена жицом, која потсећа на те дане радости и весеља.
ВС: Једном сте ми рекли да потичете из чувене свештеничке породице. Колико знате о Вашим прецима?
М.А.Л.: Мој прадеда је био поп Ђорђе Анђелковић, који је био први сурдулички парох. По њему се место на путу према Власини зове Попов мост, јер је то био мост који је био на његовом имању. И данас постоји део његовог имања са десне стране пута идући према Власини. Он је имао два сина и две ћерке. Мој деда је његов старији син Симеун, који је био ожењен лепом Врањанком, Занфилијом, из фамилије Бошковића, Зоне како су је звали. Умрла је рано у педесетим годинама живота. Имали су две ћерке, Даницу и Круницу, која је била прва учитељица у сурдуличком округу, и четири сина, најстаријег Видосава који је у Лондону завршио права и био наш дипломата између два рата у Енглеској, други мој стриц је био Александар који је завршио Економски факултет у Бечу и био је први директор Народне банке ФНРЈ после ослобођења, трећи је био мој стриц Ђорђе, који је завршио Богословију у Призрену, али је после рата скинуо мантију и постао службеник у Општини. Мој отац Немања Анђелковић, био је предратни официр краљеве војске, завршио је интендантску Војну академију. Рат га је затекао у Нишу као капетана друге класе. После рата остао је у војсци где је био професор на интендантској академији у Сомбору и Требињу, имао је чин потпуковника. Моја мајка Олга је била професор хемије и када смо се из Сурдулице преселили у Скопље, предавала ми је хемију у гимназији. Када је било време оцењивања, моја мати је позвала све ученике из разреда да ме питају из градива шта желе и онда су ми колективно давали оцену. Наравно, била сам добар ђак тако да није било проблема.
ВС: Како видите Сурдулицу за десетак година? Може ли она бити незагађена варош?
М.А.Л.: На жалост, либерални капитализам, обездушен, гледа само свој интерес. Мултинационалне компаније зарад профита који им је на првом месту, не воде рачуна о животној средини, поготово уколико дођу у неку сиромашну земљу, као што је постала наша Србија. Онда прилагођавају плате нашем стандарду, који је много нижи него у Европи и не примењују све потребне мере за заштиту животне средине као у матичној земљи. Немачка се хвали да су све загађиваче извезли, тако да имају чисту животну средину. Нама је припао Кнауф. Кнауф спада у фабрике које загађују животну средину опасним полутантима, као што су гасовити оксиди азота, сумпора и угљеника, поред којих се у ваздуху врло често налазе хлороводоник, амонијак, водоник сулфид, али и формалдехид и микронске честице величине 10 и 2,5 микрона, у којима се налазе тешки метали, никл, канцерогени кадмијум и олово. На приобаљу Власинског језера на лековитим биљкама, кантариону, нађен је кадмијум. Није тешко претпоставити одакле је дошао! Дошао је из тих микрочестица које Кнауф испушта кроз своје димњаке, а о томе сведочи научни рад моје колегинице др Милице Томашевић, која је са својом екипом испитивала квалитет биља на приобаљу Власинског језера. Сурдулица је некада била варош са изузетно чистим ваздухом и посебном микроклимом која је била погодна за лечење грудоболних болесника, те је тако у њој саграђено једно од најпознатијих лечилишта за туберкулозне, Санаторијум.
Данас тешко да можемо рећи да је Сурдулица град са чистим ваздухом. И не верујем да ће Кнауф нешто значајније да уради на побољшању чистоће ваздуха, зато што су савремени филтри, које нам стално обећавају, изузетно скупи и њима се то не исплати. Лакше им је да плате казну него да уграде одговарајуће филтре. Тако да нисам оптимиста по том питању, напротив.
ВС: Шта то не ваља у менталитету Сурдуличана?
М.А.Л.: Сурдуличани се не разликују од осталих грађана малих вароши. Уживају у сваком тренутку свог живота, друже се, помажу се међусобно и наравно, седе у кафићима којих има доста у Сурдулици. Оно што бих могла да им замерим то је да су малодушни, нису јединствени по питању животне средине и што се веома помирљиво и чак са неком врстом понизности односе према највећем загађивачу, Кнауфу. Најчешће што чујем из разговора са већином људи је слегање раменима и одговор: „Шта ми ту можемо?“ Та помиреност са судбином и недостатак воље за борбу за здраву животну средину ме чини тужном. Не схватају колика је њихова снага кад су удружени у заједничкој борби за чист ваздух и здравље своје и своје деце.

В.С.: Морам да се осврнем на причу о Кнауфу. Како бисте укратко објаснили зачетак проблема, тј. колику одговорност има локална самоуправа и да ли смо ми, обични људи погрешили када је немачка фирма ушла у Сурдулицу?
М.А.Л.: Ми, како кажете обични људи, нисмо могли ништа, јер смо стављени пред свршени чин. Могла је локална самоуправа која је у то време 2005. године била на власти, могла је да инсистира код Министарства здравља и екологије да се фабрика измести, ваљда су знали о каквој се прљавој технологији ради. Грађани су могли да иду у веће протесте кад се сазнало о каквој је фирми реч. Међутим, грађани су често веома мало обавештени о предстојећем загађењу животне средине, а и није их било брига! Данас је то касно, фабрика се шири као поплава, видим да заузимају околне плацеве на којим складиште своју робу и подсмехују нам се у стилу „Шта нам можете, јачи смо од вас“. И трују нас а при том приказују да су им резултати испитивања ваздуха у складу са законом. Писала сам о томе да нас трују „кап по кап“, јер загађење честицама и хемијским полутанима у дозвољеним границама, ако је дуготрајно, као код нас, изазива и хроничне и остале болести. Ово је констатација наших лекара.

В.С.: Како убедити Сурдуличане да им је здравље угрожено отровним честицама којима су изложени свакодневно?
М.А.Л.: По мом мишљењу они знају да им је, не само здравље већ и живот угрожен, то се уосталом види по читуљама окачени на огласним местима у граду, али ништа не предузимају! Оно што је евидентно, присутан је страх код велике већине људи: плаше се губитка посла, не само у фабрици, јер они који су били у протестној шетњи добијали су претње. Застрашивање грађана је моћно средство свих владајућих структура. И то није само овде у Сурдулици!

В.С.: Очекујете ли озбиљније реакције државе према оваквим загађивачима, с обзиром да се ових дана уверавамо у крхкост људског организма, посебно оног који је годинама излаган штетним материјама?
М.А.Л.: Не очекујем, тим пре што су то углавном иностране фирме. Погледајте шта се дешава у Смедереву, Бору, па и код нас. Загађивачи се извлаче тако што представљају резултате испитивања која су у границама дозвољеног и говоре како поштују Закон! А што је најгоре, држава их подржава и не користи своје законске могућности, ма колико оне биле слабе, за кажњавање!

В.С.: Желео бих да Сурдуличанима пошаљете мотивациону поруку у дане када преживљавамо прави психолошки рат.
М.А.Л.: Не треба подлећи паници, не треба се плашити. Водити рачуна о хигијени, нормално се дружити, не претеривати ни у чему. Не дозволити да се „рукујемо“ лактовима или песницама, треба живети нормално, као и до сада. Било је и тежих болести и тежих дана, па смо преживели. Преживећемо и ово!

Волим Сурдулицу: ХВАЛА!!!

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.