Настављам да се борим за свако сурдуличко село – Мачкатица

Кажу да је будућност у селу и говоре да би људи требало оживљавати своја сеоска домаћинства. Слушамо приче о подстицајима сеоског туризма, али се не предузимају никакве мере. Оно што сам приметио путујући по Србији и околним земљама, јесте да су она села жива која имају добру повезаност са већим саобраћајницама, тј. где су путеви који воде до тих села добри. Таква села су привлачна за оне који у њима желе да започну живот, али и за путнике који се задесе у непосредној близини.
Село мора нешто и да понуди, али је први део ове теме предуслов да би оно било видљиво.

Контактирао сам људе из Мачкатице, сурдуличког села, које је некада било пуно људи, а данас је у њему 70 житеља. Центар села удаљен је од магистралног пута Владичин Хан – Сурдулица 26 километара. Тај пут је права енигма житељима овог села. Највише наде, да ће им пут бити поправљен, полагали су 2016. године када им је обећано да ће читава деоница бити уређена. Саговорници тврде да још тада није било добре организације, јер се није озбиљно приступило планирању изградње деонице пута. План су, наводно правили поједини мештани, одборници и председник месне заједнице. Неслога између мештана је била пресудан фактор, јер је свако од њих преговарао у корист своје махале или што би се рекло „наводио воду на своју воденицу“. Резултат је била изградња деонице скромне дужине уз изговор да ће се остатак решавати наредне године. Међутим, житељи тврде да 2017. године није уграђена ни једна лопата материјала у путеве. Затим су 2018. године уместо туцаника добили 40 кубних метара шодера, који је неплански уграђен под притиском појединаца. Наредне, 2019. године од радова поново није било ништа.

Људима који живе стално у селу изузетно је тешко у зимском периоду, али и у периоду јаких киша, када се пут на појединим местима оштети до те мере да је немогуће користити га. Зими је тешко пробити сметове и доћи до центра села, па локална власт има доста проблема да очисти ту деоницу пута, а упоредо са тим постоје проблеми у снабдевању електричном енергијом.

Заинтересовао сам се за њихове проблеме и понудио се да помогнем тако што ћу их учинити видљивим и другим житељима Сурдулице. Неколико људи који годинама изналазе решења и боре се да свој крај „држе“ повезаним са цивилизацијом, не предају се и верују да ће успети у својим намерама. Недавно су извршили санацију пута од махале Дукат до цркве насипањем камене подлоге на делу на коме је било много рупа. Најгора ситуација је у махали Сланчини, на самој граници са Мањаком.

Захтеви ових људи су једноставни – они предлажу да, ако већ не постоји могућност да се уради читава деоница, онда да бар критични делови буду санирани. Позивају надлежне да одвоје средства за овај пут и да тако реше дугогодишње проблеме са којима се суочавају мештани. Пут до села, као и путеви кроз само село, који повезују махале, значили би мештанима који су читаве године тамо и олакшало би им кретање, а посебно њиховој фамилији која би могла чешће да обилази своје старе.
Иначе, у претходном периоду је изграђено неколико нових кућа и обновљено доста старих што је подстрек за нове повратнике и љубитеље села да се враћају својим вековним огњиштима.