Текст је преузет са блога „Блогоманија“ , уреднице Данијеле Вујошевић и може нам објаснити шта нас чека након 10 година тровања „кап по кап“.
ЗАГАЂЕЊЕ ВАЗДУХА ПОВЕЋАВА СМРТНОСТ ОД КОВИД-19
Када говоримо о КОВИД-19, целом свету је постало јасно да је кинески модел дисциплиноване социјалне дистанце заиста неопходан. Јасно је и да се не може избећи стопирање економије, уз одржавање на вештачком дисању само „битних“ чинилаца.
Италија је била прва земља која је применила кинески модел. А затим су и остале земље следиле правац, укључујући и Индију у којој је чак 1,2 милијарде људи отишло у самоизолацију на 21 дан. Несумњиво највећа операција „карантина“ у историји. Ипак, постоји још једна лекција из кинеског и италијанског искуства о којој се тешко говори и која је дубоко узнемирујућа.
Од раније је познато да мали пораст
изложености честицама загађења током 15-20 година повећава ризик од смрти од свих узрока, али и да мале разлике у загађењу ваздуха чине да просечан људски век буде 2-3 године краћи о чему је недавно писао и Зоран Радовановић, наш врсни епидемиолог. Нови рад Харвардских научника показује да је ово повећање 20 пута веће за смрти од КОВИД-19.
Истраживање које су спровели истраживачи Харвардске школе за јавно здравље из Бостона, анализирала је повезаност између загађења ваздуха и смрти од КОВИД-19. Истраживање је спроведено у 3.000 америчких округа, што је покривало 98% становништва Америке.
Студија је показала да је повећање од само 1 мг/м3 ПМ2.5 честица повезано са повећањем стопе смртности од КОВИД-19 за 15%.
Једна друга студија усредсређена на Италију, а објављена у часопису „Environmental pollution“, у закључку каже, да високи ниво загађења у северној Италији треба сматрати додатним коефицијентом високог нивоа смртности забележеног у тој области од КОВИД-19.
Северна Италија једно је од најзагађенијих подручја Европе, а стопа смртности пријављена до 21. марта у северним регионима Ломбардије и Емилији-Ромања износила је око 12%, у поређењу са 4,5% у остатку Италије.
Такође, претходна истраживања показала су да је изложеност загађењу ваздуха драматично повећала ризик од смрти током епидемије САРС-а 2003. године.
Кину и Италију не повезују само економски путеви, већ и највећи раст оболелих у кратком временском периоду и степен смртности од КОВИД-19. Наизглед очигледно, загађење ваздуха које је нестало истог тренутка када су земље увеле забрану кретања, нико није повезивао са обољевањем од КОВИД-19.
Аларм је у Италији први активирао директор Гринпис Италије када је у истраживачком чланку објавио могућу везу између пандемије КОВИД-19 и загађења ваздуха. Започео је подсећајући нас да уништавање биолошке разноликости, урбанизација и глобализација покрећу добро познати механизам „преливања“ нових вируса из дивљих врста у људе.
Хипотеза да загађење ваздуха може да делује и као вектор преноса инфекције и као отежавајући фактор у пандемији која је у току, је напокон отворена. Постало је очигледно да је веома важан аспект повећане стопе смртности у Италији узрокован односом вирусних епидемија и уништавањем животне средине.
У чланку се истиче да је квалитет ваздуха важан за добро здравље, а присуство високих концентрација загађивача у ваздуху сматра се одговорним за повећану смртност. Важно је напоменути да се тај „вишак смртности“ дешава и у нормалним временима када нема пандемије.
Хронична изложеност високом нивоу загађења ваздуха сигурно је један од пратећих фактора који погоршава озбиљност утицаја пандемије КОВИД-19 која напада управо респираторни систем.
Постоје наравно и други познати фактори који утичу на смртност од КОВИД-19, као што је проценат пушача у популацији. Италијански „Instituto Superiore di Sanita“ утврдио је 11. марта 2020. да је у време хоспитализације, више од једне трећине пацијената оболелих од КОВИД-19 чинили су пушачи, који су испољили озбиљнију клиничку слику од непушача, а ризик од потребе интензивне неге и механичке вентилације био је више него двострук.
Знамо и да стари људи умиру чешће од КОВИД-19, али не само зато што пуше или имају срчана обољења или дијабетис. Они такође умиру јер су предуго дисали загађени ваздух који им је дубоко оштетио плућа и донео низ придружених болести па је тако њихов организам постао неспреман да се одупре нападу вируса КОВИД-19.
Утврдити степен кривице између ових различитих фактора за сада је немогуће, али једно је сигурно: кривица за повећану смртност од КОВИД-19 свакако се налази и у загађењу ваздуха.
Можда је прерано за доношење закључака, али уколико се испостави да је загађење ваздуха један од главних фактора у одређивању обима и смртоносности КОВИД-19, тешко загађена подручја широм света, требају посебно страховати од опасног сусрета са вирусом. Између осталих и Србија, која се несумљиво годинама суочава са правом пандемијом загађења опаснијом од КОВИД-19.
Превенција у медицини код нас је тешко достижна уколико се држава системски не позабави проблемима попут загађења животне средине.
У борби за чист ваздух немерљив је допринос невладиних организација у Србији, међу којима се посебно истиче РЕРИ -Регулаторни институт за обновљиву енергију и животну средину. Потребно је много знања, храбрости и упорности да се изврши притисак на извршну власт да примењују законе и подзаконске акте у служби заштите грађана и животне средине, а они је свакако имају.
Недавно је и Др Драгана Ђорђевић, научни саветник у Центру изузетних вредности за хемију и инжењеринг животне средине, написала – Природа једноставно не прашта, све памти и враћа и то баш онда када се не надамо. Она се у тексту посебно осврће на „ризике на које се може утицати, али који су под контролом разних интересних група, које не желе да се одрекну своје финансијске добити зарад здравља свих нас, па и њих самих“.
Као по обичају, нисмо се надали овако суровом одговору природе, а по свему судећи, ако се не дисциплинујемо у односу према њој, можемо их очекивати све више у будућности.
И док у Србији кривица због смрти од загађења ваздуха не постоји, истина се заобилази, а надлежна министарства се понашају као да им је потребан ЕЦМО апарат када се помене ова тема, на терену и даље гори Винча, паркирани аутомобили и даље праве загађење, а инспекција ради само ако их удружења грађана дељењем истине на мрежама натерају да изађу на терен.
Остаје нам ипак једна утешна мисао: у будућности ће се и владе бирати у односу на еколошке политике за које се залажу.“
