Након једног дужег периода, навијачи сурдуличког Радника могли су да уживају у лепој фудбалској представи на градском стадиону у Сурдулици. Временски услови нису обећавали да ће утакмица бити интересанта, а поготово не са много голова у мрежи, међутим ако је било оптимиста, свакако су сви они прижељкивали голове у противничкој мрежи, што на последњој утакмици у нашем граду није био случај.
Подсетићу. Пре четрнаест дана, људи на трибинама су се углавном радовали головима иако су оба завршила у Радниковој мрежи. Данашњој утакмици није присуствовало ни приближно толико људи као на утакмици са Партизаном, по неким проценама око 500, међутим радило се о искреној публици која је дошла са жељом да клуб из њеног места убележи нова три бода. Са таквим навијачима логична је била и подршка, али и притисак на судијама, који би требао бити саставни део на оваквим утакмицама, јер се у многим ситуацијама показало да је имао пресудан значај. Киша која је почетком првог полувремена интензивно падала није засметала играчима, нарочито домаћим, па је у том делу игре виђено много прилика. Изгледа да је и терен по том времену бољи него пре две недеље, када су га београдски противници оценили ужасним. Домаћи фудбалери, ношени подршком навијача са трибина, успели су да забележе не само победу, већ и резултат који за сада представља рекорд од када Радник игра у најелитнијем рангу такмичења. Подршка је била таква, да се на крају скандирало име Френсиса Кјеремеха, сигурно најистакнутијег појединца на утакмици, која је мало подсетила на ону велику сезону сурдуличког клуба који је успео да се домогне Супер лиге, а када је била редовна појава да навијачи активно дају подршку свом тиму. Утакмица ме вратила у време када су навијачи непрестано пружали подршку фудбалском клубу из Сурдулице чак и на гостовањима и када је скандирање имена Љубе Баранина или Овусуа био препознатљиви мотив Плаве армије.
Данас су ову љубав према њима као фудбалерима препознали и они сами, који су се на најлепши могући начин одужили публици – најпре головима и лепом игром, а затим и великим аплаузом, по завршетку утакмице, са средине терена према источној и западној трибини.
Још једна, нимало безвредна чињеница је и да је противник била екипа из Суботице, која ове сезоне игра леп фудбал који итекако даје резултате, што потврђује и високо пето место. Да је Спартак екипа која је неугодна као гост, окусила је и Војводина, која је на свом терену примила од Суботичана пет голова, без иједног датог.
У наредном периоду остаје да се оваква слика одржи, не само на терену, већ и на трибинама. Уколико се унапреди култура навијања, али и развије култ поштовања локалног фудбалског клуба, сматрам да ће будућност сурдуличког фудбала бити успешна. Када деца чине велики број посетилаца, као што је то данас било, може се очекивати да се развије и та љубав према локалном клубу, али и осећај припадности групи. Иако су претходне деценије показале лоше стране навијања, уз неизоставне хулигане, претње, вређања и туче, сматрам да је време да се младој генерацији трасира пут према истинским вредностима, а ко ће то други урадити него ми, они од којих уче, они који их доводе на утакмице и усмеравају их кроз живот.
Право је време и да управа клуба ослушне навијаче и учини све како би ФК Радник добио навијачку групу, која му и припада и са којом фудбалске представе у Сурдулици, али и на гостовањима добијају посебну драж, а играчима пружају додатни мотив за победом.
