Прокоментариса један Сурдуличанин како ће ове сезоне Радник испасти из елитног такмичења и да је то плански задатак. Искрено, није нам важан крајњи циљ колико узрок који је довео до тога да се један добар пројекат уништи. Писали смо о томе како је од самог почетка коришћен лош приступ у развоју једног тима који је морао бити сурдулички бренд. Критиковали смо и незаинтересовану сурдуличку спортску јавност која је живела за утакмице Радника, али само оне када су гостовали вечити ривали из Београда. Иако смо активно учествовали у оживљавању навијачке групе Плава армија, сведоци смо да Управа није показивала ни мало осећаја за навијачки потенцијал и њен значај, што је резултирало драстичним опадањем гледаности утакмица. Фудбалери су углавном играли пред празним трибинама, што и даље није алармирало људе из „Васе Смајевића“. Чини се да им је публика била најмање важна. Неминовно је било да клуб без навијача дотакне дно. Лаици би рекли „како ушли, тако и изашли“ иако је стање пред 2015. годину било бајковито. Све време говоримо о фудбалском аспекту. Тада је било прегршт мотивисаних фудбалера који, у сезони када су изборили пласман у највиши ранг такмичења, нису знали за пораз на домаћем терену. Бодрили смо плаве и на гостовањима, често у много већем броју него што је подршку имао домаћин. Нажалост, иза кулиса добрих резултата, ствари су биле нешто сивије. Уместо да уз помоћ навијачке групе, Радник створи бренд и привуче Сурдуличане на стадион, догађало се разграђивање свега што је вредело. Навијач није био примарни циљ, па је и узвратио онако како је то било једино очекивано – напуштањем трибина. А када су трибине празне, онда спорт и нема неку сврху.
Рано је за сумирање десетогодишњег играња у Супер лиги, али из овог угла, пропадање Радника биће настављено још брже након његовог испадања, па је питање у каквим околностима ће клуб дочекати јубилеј – век од оснивања.
