Волим Сурдулицу: Младост, снага, позитиван дух. Када решите да један сат свог живота издвојите да би оборили Гинисов рекорд у склековима, ви морате да имате не само физичке предиспозиције, већ и снажан ментални склоп. Милета Станковић је млади Сурдуличанин који живи сасвим нормално и који се недавно одважио да се докаже у ономе чему је посветио добар део свог живота. Овако бих започео разговор са званично најјачим човеком у Србији. То кажем ја, а да ли се ти слажеш са овом констатацијом и како видиш овај свој несвакидашњи подвиг?
Милета Станковић: Овако, првенствено желим да нагласим да је мој живот далеко од нормалног, трудим се да уклопим свој посао као фитнес тренер, факултет и сам тренинг, који представља једну од најбитнијих ставки у мом животу. То је првенствено љубав која је настала још у раним тинејџерским годинама.
ВС: Сада нам реци нешто више о припремама за обарање рекорда. Кад и како се родила идеја о томе?
МС: Припрема па самим тим и обарање Гинисовог рекорда је за мене представљало тај неки завршни циљ што се тиче усмерености ка себи, пре него што почнем да сву своју енергију и знање делим ка људима којима је то потребно…Дуго сам се спремао и знао сам да ћу успети у томе као што и ђаци знају да ће положити неки тест за који су доста учили па једва чекају да покажу своје знање. Сам процес припреме је био јако мучан, подразумевао је константно померање не само физичких већ и менталних граница из тренинга у тренинг и ниједном нисам могао да кажем да је “данашњи тренинг” био успешан јер сам константно тежио ка још бољем напретку и надао се бољим резултатима следећег тренинга.
ВС: Враћамо те у детињство. Да ли си сличне афинитете имао и као дечак који је одрастао на сурдуличким улицама?
МС: Kао дете сам одувек био “пуније” грађе у односу на осталу децу из генерације. Многи другари су знали да ми то дају до знања у некој расправи и како је време текло приметио сам да ми физички изглед постаје све више битан. Жеља за тренингом се створила једног дана када смо са друговима као и сваког поподнева изашли напоље да возимо бицикле, прошли смо поред главног сурдуличког парка и тамо сам видео мог садашњег доброг пријатеља Дарка како ради згибове и то ме одушевило. Одлучио сам да се и ја бавим тиме, питао га за неколико савета и од 23. јуна 2014. године до данас нисам престао да напорно радим на себи, као и јачању свог тела па и самог духа.
ВС: Који су твоји планови за будућност и да ли размишљаш о томе на који начин би својим знањем могао да покренеш младе генерације да данас, сутра наставе твојим путем?
МС: Обореним Гинисовим рекордом се завршило неко моје усмерење које је обухватало само мене. Велика ми је жеља и животни циљ да помажем деци ометеној у развоју као и људима који имају било који животни дефицит, да ли то био физички, моторички, ментални, јер сматрам да ће тај акт потпомогнути ОСНАЖИВАЊЕ па самим тим и САМОПОШТОВАЊЕ тих људи и онда ето, мање страхова, анксиозности, мање беса и депресивности. Јер што је тело снажније, то је јачи и дух и све ове лоше ствари могу бити уклоњене.
ВС: Можемо ли да очекујемо да ускоро покушаш да обориш још неки рекорд?
МС: Што се тиче обарања неких нових рекорда, не сумњам да ће их у будућности бити. Али као што рекох, тренутно желим да своје знање, енергију и умеће пренесем на неке друге људе којима је то потребно.
ВС: С обзиром да велики број младих прати овај блог, како би гласио твој савет који би ову групацију усмерио на пут здравог живота, тренинга и дружења?
МС: Неће свако моћи да се поистовети са спортским достигнућима једног спортисте, али свако може да се поистовети генерално са успехом у било чему. Тако да, све се напорним радом може успети. У реду је погрешити, пасти, па устати, АЛИ НАСТАВИТИ ДАЉЕ, то нас чини људима.
ВС: За крај овог интервјуа, реци нам које су то три ствари које у Сурдулици видиш као позитивне (добре), а које пак три ствари које су негативне?
МС: Много је мало набројати 3 позитивне али и негативне ствари једног градића попут Сурдулице. Ја сам оптимиста па ћу кренути са позитивним стварима. Са моје тачке гледишта лако је да сада набројим добре ствари јер већ више од 5 година живим у Београду и носталгија према Сурдулици је константно присутна. Могао бих да нагласим да су најбоља ствар у вези Сурдулице, сами њени грађани. Тврдим да нико на свету није ближи и приснији као што су то Сурдуличани и то ми генерално јако недостаје, тај осећај сигурности и припадања. Опет се враћамо на питање носталгије па ће ми сада бити тешко да набројим оне негативне. То ће вероватно бити мањак паркова за вежбање на отвореном, јер сматрам да би сваки градић, свако место требало да има макар једно вежбалиште које је свима доступно зато што знам како неки људи из Сурдулице живе и да им је теретана неприуштива, а такође и знам вољу коју ти људи имају не само ка тренингу већ генерално ка успеху и сматрам да се пажња треба усмерити ка свим спортским гранама!
ВС: Захваљујемо ти се на интервјуу који је било задовољство радити с тобом, желимо ти сву срећу у даљем животу и да, ма где био, Сурдулицу сачуваш у свом срцу и сетиш се својих корена.
