Дубрава – сурдуличка провалија смрти

Једно за другим отварају се теме о стратиштима на којима су убијани свети Сурдулички мученици и након Дубоке долине, дошло је време да заштитимо још један ратни меморијал. То место за аутора овог текста има посебан значај, с обзиром да је одрастао у непосредном окружењу, али без неке свести (као што је случај са већином Сурдуличана) да је ту побијено на стотине невиних жртава. Међутим, као неки Божији знак, али руку на срце и због тешке приступачности баш тог дела терена, никада као деца нисмо направили ни један једини корак по земљи која је натопљена крвљу. Реч је о Дубрави, локалитету добро описаном у свим делима који су обрађивали страдање Сурдуличких мученика, али и о топониму који се до данашњих дана задржао као ближа одредница места на јужном ободу данашње Сурдулице, на путу за Масурицу, након последњих кућа, а непосредно пре Санаторијума, код насипа (тада моста) који пресеца долину. Реч дубрава односи се на место обрасло дубовом (храстовом) шумом, на шумарак или гај. Занимљиво је да се ово место спомиње у два случаја. У првом, Дубрава је било место где је 24. августа 1924. године, приликом доласка краља Александра Карађорђевића, била распоређена мања војна

јединица која је долазак краља најавила плотунима из топа. Ово место описано је и у роману Драгослава Михаиловића Кад су цветале тикве, јер се баш ту догађа једна од тежишних радњи романа, а то је физички окршај главних ликова романа.

Ипак, Дубрава је обележена за време Првог светског рата по много страшнијим стварима, а то су масовне ликвидације недужног народа и бацање у ниже њене делове. О томе говоре и потресне исповести преживелих из тог периода.

Светозар Недељковић, опанчар из Лесковца, казивао је након што се спасио сигурне смрти: „Када су нас спроводиле бугарске комите, потераше нас преко ћуприје на Врлој реци и дотераше до пијаце. Одатле нас потераше преко расадника ка Масурици и кад прођосмо више моста до једне провалије од 5-6 метара, до места званог Дубрава које беше све обрасло шибљем, тада отпоче један окршај.“

На жалост, много је било оваквих случајева у Првом светском рату и велики број стратишта остало је несачувано. Долине, ливаде, њиве, усеци, провалије и канали, све то служило је као последње одредиште Сурдуличких мученика. Многима од њих нису злотвори дали ни да достојанствено скончају, већ су се иживљавали вадећи им очи и зубе, чупајући им језик, секући им уши и екстремитете, ударајући их кундаком и затим каменовањем свирепо убијали. Најгоре је што су неки и живи покопавани, одлазећи тако у најтежу смрт.

Долазе дани када им се одужујемо за поднету жртву. Јуче смо одбранили Дубоку долину, сутра ћемо Дубраву, а након тога једно за другим све до Власине. Циљ нам је изградња меморијалних комплекса и спомен-обележја. Пробаћемо да са нашом браћом из Завода и Српске православне цркве лоцирамо све локалитете на територији сурдуличке општине на којима су страдали Срби у Балканским и Првом светском рату, да се изврши ексхумација сваке кости, да се утврди време страдања и све у вези са жртвама. Убеђени смо да ћемо достићи циљ, јер смо надахнути јаким мотивима који се огледају у поштовању жртава и тежини њихових последњих земаљских дана и сати.

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.