Ослобођење Иногошта 1878. године – последњи дани вишевековног ропства


Животне прилике у Иногошту у другој половини 19. века нису се нимало поправиле, а народ је све више желео слободу улазећи у пети век турског ропства. Српски устанци који нису у потпуности уродили плодом с почетка 19. века, нису обесхрабрили локално становништво.

Србима је за време турске власти било забрањено окупљање, певање верских и народних песама, а нарочито су биле забрањене песме о Милошу Обилићу.[1]Срби су били принуђени да предузимају оштре мере против Турака, а неретко су их и убијали и бежали у друге крајеве, након чега су мењали и презимена, што им је олакшавало скривање трагова, али и отежало касније сазнавање правог порекла огромне већине. Разлог убијања Турака били су

чести упади истих у села, а нарочито у летњим данима, те убирање дажбина и напаствовање жена и девојака на очиглед родитеља и деце.

„Године 1877. и 1878. становници врањског округа, и они у Пољаници, они у Морави и Сурдулици, и они у Пчињи, помагали су колико су више могли да им што пре сване дан ослобођења.“[2] Александар Трајковић наводи како су становници Знепоља, чак и софијског поља били свесни свог српског порекла и традицији, те су у петицији кнезу Милану и руском цару написали: „Ми смо стари Срби! Ми смо Немањини Срби.“ Ове наводе би требало узети са резервом, а најбоље би било када би се нашла оригинална петиција.

Србија је 1877. године објавила рат Турској и то је била прилика за становништво јужне Србије да задају коначни ударац турском зулуму. Забележено је да је у околини Масурице и Црне Траве било преко 100 устаника под командом поручника Соколовића.[3]Подручје између Врле, Масурице и Јужне Мораве претворено је у бојиште. Сваки дан се пушкарало. Добровољачки одред је помагао устаницима. На југозападном ободу Сурдулице се налази насеље које данас носи назив Бојна чука и на основу којег можемо закључити да се баш ту одиграо бој. Насеље се налази на десној обали Масуричке речице, на благом узвишењу у средини котлине – масуричког поља.

У свом делу, Никола П. Илић је веома детаљно описао кретање ослободилачке војске и развој ситуације у сурдуличком крају непосредно пре Ослобођења: „Српска војска напредује Грделичком клисуром 11.(23. по новом календару) јануара 1878. године. Код Владичиног Хана била је распоређена турска војска са 4000 војника, 3 тешка топа и око 1000 наоружаних Арбанаса у Масурици. У општем метежу, неки Арбанаси се расипају по околним брдима, тражећи што пре да се докопају Врања, Скопља и Приштине. Тог дана су ослобођени и Владичин Хан и Сурдулица. Предвече, са истакнутим белим заставама, појавила се група парламентараца из масуричког краја. Спроведени су у штаб Добровољачког корпуса. Они су пуковнику Ђоки Влајковићу изјавили да су упућени од Абдур-бега и Осман-бега из села Биновца, с поруком да сви Арбанаси с десне стране Јужне Мораве желе да се предају ако им се гарантује сигурност живота и имовине.

пуковник Ђока Влајковић

Понуда је примљена. Они и њихове породице дали су „бесу“[4]да ће бити верни и одани кнезу Милану Обреновићу. Следећег дана, 12. (24.) јануара, у 9 сати, преко 200 наоружаних Арбанаса, припадника турске војске из 10 села: Прекоделца, Житорађе, Алакинца, Длугојнице, Сувојнице, Масурице, Загужана, Биновца, Калабовца и Сурдулице, спустили су се до десне обале Јужне Мораве према Владичином Хану, бацили оружје на гомилу, а затим без оружја прешли мост на Јужној Морави и предали се пуковнику Ђоки Влајковићу. У то време, у Масурици се налазило око 1000 наоружаних Арбанаса с једним ојачаним табором турске војске јачине око 2000 војника, који нису хтели да се предају. Повукли су се ка Врању 13. (25.) јануара.“[5]

Феликс Каниц наводи да је трупама генерала Белимарковића пружен јак отпор од стране Арнаута из 11 иногошких села, те да су се након пораза одлучили пре да заувек напусте ове просторе него да се трајно покоре српској власти. Њихова напуштена станишта населили су брђани из старе Србије, који су одавно чезнули за овом плодном равницом.

генерал Јован Белимарковић

Свештеник Стеван Поповић из Црне Траве је са својим сељацима потукао Турке на више места у околини Власине. У летопису црнотравске цркве записано је: „Турке смо терали до Сурдулице, где нас је стигао Ђока Влајковић, а одатле с њим смо допрли до Врање.“ У околини Сурдулице на челу устаника је био свештеник Тома Михајловић из Власине.[6]У борбама се истакао и Цветко Стојановић из Бегове махале на Власини.[7]Устаници који су ослободили Сурдулицу, помагали су Добровољачком корпусу у ослобађању Врања, а исти је први ушао у ослобођено Врање 19. (31.) јануара 1878. године.


У околини врањског села Бресница, на северној страни, испод косине Јелен, на левој обали реке Буновац, на 530 м. нв, у засеоку Осатица налази се споменик у част послободиоцима ове области 1878. године. На доњем делу споменика, на једном камену уклесано је „Власина, Иногоште, Врање“. Недалеко од овог места, уз косу, северозападно, налази се српско војничко гробље на којем почива 122 официра, подофицира и војника, палих за слободу Србије.


[1] Никола П. Илић: Ослобођење јужне Србије 1877 – 1878. године, 1977. година, стр. 13

[2] Милан Ђ. Милићевић: Краљевина Србија

[3] Никола П. Илић: Ослобођење јужне Србије 1877 – 1878. године, 1977. година, стр. 17

[4] Беса је најстрожија турска заклетва.

[5] Никола П. Илић: Ослобођење јужне Србије 1877 – 1878. године, 1977. година, стр. 148-153

[6] Никола П. Илић: Ослобођење јужне Србије 1877 – 1878. године, 1977. година, стр. 154

[7] Бранислав А. Михајловић – Власина и Власинци, стр. 28

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.