Приближавајући се великом јубилеју, 4 и по века од Думеновог устанка (тако ћемо га назвати у овом почетном делу), све више сазнајемо о њему и за две године можемо очекивати да га, вољом народа и ентузијаста прославимо на месту где је и подигнут. Иако неки историчари овај устанак називају по Думену, вођи власинских рудара, а други пак по Војихни, сељаку који је поседовао тапије летњег пашњака који су се налазили у близини железног рудника, ја бих дао себи слободу и назвао га Власинским устанком. Као аутор овог текста, а и пређашњих текстова о овом устанку, први сам после Радмиле Тричковић указао на тачан датум овог устанка. Разлика је та што је Тричковићева у свом научном раду изражавала сумњу да се
устанак уопште и одиграо, због непостојања чврстих историјских података, док ја тврдим да се устанак засигурно десио што потврђује један ферман који се налази данас у Истанбулу. Устанак није био у форми велике битке која се одиграла на неком простору у једном дану, већ се радило о организацији мештана Иногошта да се супротстављају Османлијама.
Карактеристични делови тог фермана који је Порти упутио кадија Врања и назир Кенан, предвиђају покретање устанка незадовољних Срба:
„Летње пашњаке грађана железног рудника по имену Власина, који припада Врањском кадилуку, узео је на тапију штићеник по имену Војихна, тврдећи да су упражњени. По њега (Војихну) су послата четворица спахија. Војихна се сакрио те су ухваћена двојица штићеника од његових рођака. Дошло је стотину ђаура и отели их из руку спахија. Кадија се плашио да поднесе извештај. Војихна је кадар да на својим местима окупи 5-6 хиљада ђаура. Подигао је цркву и завештао јој поменута места. Сада, док је са 200 ђаура газио и пљачкао усеве неких штићеника, налетео је на кадију Салине, нашег господина Синана, који је јавио о томе. Воихна је на превару узео тапију од „грађана“ (ahali). Овај појам у ранијим вековима односио се искључиво на муслимане којих на Власини није било (94 куће са 49 неожењених…све хришћани). Међу домаћинима и један свештеник – поп Којо.
1572. године баш кад се спомиње устанак, ћустендилском санџак-бегу Мехмед-бегу, кадија Врања упутио је три фермана о томе да су се појавили пљачкаши који су на путу Ново Брдо – Врање пресретали харачлије, пљачкали их и убијали. Претпоставка је да су 4 спахије тада и привеле двојицу рођака одбеглог Војихне.
Према колективном памћењу, забележено почетком 20. века „Старо село“ било је на месту Црквена ливада, испод потоње Црквене махале, с леве стране црквеног потока. Реч је о месту у подножју Чемерника. Време када се могло окупити 5-6 хиљада ђаура је о Светом Илији и то баш поред цркве.
На крају дајем и претпоставку да је Војихна могао бити и Воја Михајловић, последњи из веће групе хришћања спахија, који су држали заједнички тимар Горња Брезница у нахији Морава.“1
Предлажем локалној самоуправи, Туристичкој организацији Сурдулице, Сурдуличком културном центру, борачким организацијама и осталим институцијама и удружењима да до 2022. године испланирају и обележе спомен-плочом место подизања устанка и тиме створе меморијал чиме би се промовисао први устанак у Србији од почетка ропства под Османлијама. Ово би свакако било место вредно посете и представљало би туристичку тачку на мапи Сурдулице која би свакако била изузетно посећена.
1- Радмила Тричковић: Историјски часопис, књига 47 (2000) стр. 89-102, Институт САНУ Београд, оригинални научни рад, 15.11.1998.
Воихна би могао бити Војин;Оногошт је стари турски назив за виногорје,та је турски назив за Сурдулицу у XIV и XV веку у оквиру Врањског кадилука…