Фабрика обуће у Сурдулици – радници без књижица и стажа, а сада условљени да врате зарађени новац

Када је 2010. године у Сурдулици отворена фабрика обуће под називом „Rrisbo“, власник Растко Пандуров је усхићено најављивао 350 запослених и рад у три смене. Говорио је о високом квалитету обуће и о радницима који још увек нису прележали „дечије болести“ и који морају да схвате да је некада потребно радити и прековремено уз строгу дисциплину.

Та иста фирма, данас је у жижи јавности због тога што радницима траже да врате 20.000 динара републичких пара. Поред тога, још од оснивања фирме, само је мали број радника пријављено на републики фонд осигурања. Многи су напустили фирму, а с обзиром да се ради углавном о женама пред пензијом, нико не може да им одговори ко ће им надокнадити неуписани стаж, који се од случаја до случаја разликује и креће се од 2 до 10 година?
Жена која нас је контактирала, а која је радила у
овој фирми 4 године, каже да су многи обећавали како ће им „решити“ стаж, али да се до данашњих дана ништа по том питању није урадило. Претходни послодавац код којег су ови радници били запослени пре доласка Пандурова, такође их није пријављивао 4 године:
– Већ дуго размишљам коме да се обратим и ко је крив што мени недостаје осам година радног стажа. Сада имам 60 година и ближи се време одласка у пензију. Од 2004. до 2008. године сам радила код послодавца Радета Иванова и ту имам само 6 месеци уплаћеног стажа. Он одлази, а у исти погон долази Пандуров. Након четири године рада, видевши да исти не пријављује раднике, а истовремено исплаћује зараду испод сваког минимума, напуштам ову фирму. – наводи Сурдуличанка.
Упитали смо суграђанку да ли су тражили помоћ  и од кога, на шта нам је саговорница одговорила да су се обраћали општинским властима, али да конкретних реакција није било.
-Послодавац је и даље радио, јер га је неко, по свему судећи, штитио.
Друга жена је потврдила да су услови за рад били нехумани, поготово када се прешло из бившег Коштаниног погона у садашњи, јер се зими радило без грејања. Плате нити су биле редовне, нити се исплаћиване у целости, већ у деловима, на кашичицу.
Приликом контроле инспекције рада, жене су „добијале нова имена“, тј. инспекторима се представљале под именом колегиница које су у то време на боловању и наравно пријављене, док су остале шефови слали кућама. Нарочито је било мучно када је једна жена колабирала у току радног времена, а послодавац је саветовао да не иде код лекара, него да одмара код куће. Разлог – жена није имала здравствену књижицу!
Кулминација је била када је радница преминула у тоалету, у сред радног времена. Несрећна жена није била ни осигурана.
– Нека се запита неко како је нама који радимо, неки и по 10 година, а да немамо ни дана радног стажа. – јада се тренутно запослена радница. – Нас је већина жена, остављамо своју децу код куће да би зарадиле, а када буде дошло време за пензију, фалиће нам радни стаж. Поред тога, радницима који су осигурани не жели да одобри добијање минималца уплаћених од стране државе за време трајања ванредног стања, тврдећи да ће тај новац вратити држави!
За све ово надлежни знају, али није баш у интересу да се о томе и говори. Због тога ови радници не желе да им се имена наводе, већ моле од општинских до државних институција да се према њима односе достојанствено и да им се коначно упише стаж, како би могли да на време иду у више него заслужену пензију.
С обзиром да се Пандуров позивао на председника СО, било би поштено да се Новица Тончев заложи и ауторитетом помогне радницима у остваривању права на признавање радног стажа. Тиме би показао и одговорност, јер се сви ови проблеми јављају на територији сурдуличке општине и мештанима Сурдулице.
Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.