ФОТО: из документације ГШ ВС СРЈ
Др Мирјана Анђелковић Лукић у свом најновијем научном раду сведочи о хемијском нападу НАТО-а на нашу земљу.
пролеће 1999. године на просторима СР Југославије вођен је прави специјални хемијски рат. За разорне пројектиле свих врста коришћени су конвенционални експлозиви, највише тротил у смеши с хексогеном, али и друге смеше, као октоген и метриол-тринитрат. Овим експлозивима, да би се
повећала њихова енергетска ефикасност, додавани су различити адитиви, разни пластификатори, али и неорганске амонијумове соли, богате кисеоником, што је повећавало бризантност експлозивима. Коришћен је углавном амонијум-перхлорат и нешто мање амонијум-нитрат, а оба једињења као оксиданси богати су кисеоником. Убојна средства су поред разорних ефеката истовремено ослобађала огромне количине отровних и загушљивих гасова, угљен-диоксида, угљен-моноксида, азотових оксида, цијано једињења, водоника, азота, воде у виду паре и елементарног угљеника у облику чађи, али и халогене радикале.
Горњи редови јесу завршна оцена у научном раду под називом „Енергетски адитиви који су додавани експлозивним пуњењима ракета у рату против СР Југославије 1999. године”, објављеног у најновијем броју „Војнотехничког гласника” (октобар–децембар 2019). Аутор рада на енглеском језику је др Мирјана Анђелковић Лукић, виши научни сарадник Војнотехничког института у пензији из Београда, која је у истраживачким кућама радила на експлозивима, а и даље то чини. Љубазно се сагласила да „Политика” пренесе делове из ове студије која додатно сведочи о страдању недужног народа пре две деценије. Али ни становници бројних европских држава нису били поштеђени последица хемијског напада на нашу отаџбину.
У раду се, поред другог, наводи:
Стручна јавност у Србији углавном је била окренута разматрању утицаја осиромашеног уранијума на здравље популације и при том је занемарена велика опасност од хемијског загађења, посебно пиралена, како флуида тако и запаљеног. Пирален jе горео кад су гађани електрични трансформатори високог напона при чему се ослобађао диоксин. Спада у најопасније загађиваче човекове околине. Загађењу наших простора умногоме је допринело коришћење различитих убојних средстава која су за експлозивно пуњење имала различите експлозивне саставе. Њиховом детонацијом ослобађала се велика количина загушљивих и отровних гасова и различитих продуката разлагања који су загађивали ваздух земљиште и воду.
Начин функционисања експлозива је екстремно брза оксидација – детонација, при чему се у веома кратком времену, реда наносекунди, ослобађа огромна количина енергије, праћена великом количином врелих гасовитих продуката детонације под високим притиском, која врши разорна дејства. Ослобођени гасови су сами по себи веома токсични, а када се комбинују с продуктима сагоревања у хемијским резервоарима нафте, бензина или мономера винил-хлорида, онда сви ти пожари имају ефекте хемијског рата. Како би се експлозивима повећала бризантност, то јест рушилачка енергија, додају им се различити адитиви и оксиданси, типа флуорованих нитроформала, амонијум-перхлората уз додатак металних прахова, најчешће алуминијума.
Реално је претпоставити да су флуорни енергетски додаци коришћени у барутним пуњењима и у експлозивним бојевим главама у току бомбардовања СР Југославије и Републике Српске, што се закључује по ефектима на људима, као што је некроза прстију (случај девојчице из Републике Српске која се непосредно после бомбардовања играла у кратеру од бомбе).
Ново неубојно средство, тзв. меке бомбе с електропроводљивим влакнима, добијено високо софистицираном нанотехнологијом, јесте средство четврте генерације које је први пут коришћено на нашим далеководима. Трећа генерација су биле графитне бомбе над Ираком, састављене од графитних влакана добијених такође нанотехнологијом.
Американци су у позним педесетим годинама, прошлог века, почели да експериментишу са увођењем флуора у нитроједињења типа формала. Године 1961. у лабораторијама Арлингтона у Вирџинији (Office of Naval Research), за потребе „Aerojet-General-Corporation” експериментисано је с увођењем флуора у нека нитро једињења за наоружање морнарице. Тако су у току тих истраживања чији је циљ био добијање нових ракетних горива за погон ракета великог домета, синтетисани флуоровани нитроформалин, веома отровно једињење које се користи као енергетски додатак експлозивима и течним ракетним горивима. У експлозивним саставима се као енергетски додаци употребљавају још амонијум-перхлорат и алуминијум. Амонијум-перхлорат је јак оксиданс и користи се као додатак и експлозивима и барутним саставима, то јест чврстим ракетним горивима.
У истраживачким лабораторијама земаља које су чланице НАТО-а (пре свега САД, као и Француске) свакодневно се врше истраживања нових експлозивних састава са циљем да буду јефтинија од класичних октогена и хексогена, а енергетски приближна или јача. Тако је деведесетих година прошлог века синтетисан експлозив CL-20. Ознаку је добио по лабораторији која га је прва синтетисала (China Lake u Kaliforniji, SAD). CL-20 је нитрамински експлозив који је 20 одсто снажнији од НМХ, те отуда ознака 20 у комерцијалном називу овог експлозива. Овом експлозиву и поред тога што је бризантнији од октогена за петину, додају се енергетски адитиви, флуоровани нитроформали. Такође се ова једињења додају и октогену, претходно флегматизованим полимером pDNPA.
Зато је брзина детонације ових експлозива, PBXN-6, LH-09-0 и RX-49-AE, чак од 8.750 до 8.950 метара у секунди. Постоји реална претпоставка да су и ови састави коришћени у неким од убојних средстава којима је бомбардована наша земља.
Приликом детонације експлозива који садрже флуороване нитроформале у свом саставу, као и сагоревањем течних ракетних горива која имају ове компоненте, настају изузетно отровна агресивна једињења: флуороводоник, флуороводонична киселина, флуорни оксиди, различити изузетно реактивни флуорни радикали који настају сагоревањем течних ракетних горива која садрже флуорне компоненте. Различита агресивна једињења настају у условима адијабатског разлагања детонацијом. Ослобођен гасовити флуороводоник реагује са водом, као и са траговима воде у ваздуху и даје флуороводоничну киселину. Њено постојање од само једног центиметра кубног у кубном метру ваздуха изазива тешка тровања и озбиљна оштећења организма. Флуороводонична киселина је жесток отров. Она нагриза и разара живо ткиво. Приликом експлозије, разлагањем флуорних једињења могу настати и флуорни оксиди, веома отровна гасовита једињења.
Ако дође до издвајања флуора, он као веома реактиван елемент, реагује снажно са водом тако што јој одузима водоник при чему се ослобађа велика количина атомског кисеоника – озона, водоник-пероксида, флуоро-моноксида и флуоро-водоника. Веома сличне реакције са приближно истим отровним својствима ослобођених продуката, одвијају се при разлагању хлорних једињења (амонијум-перхлората), која се у великом проценту додају експлозивима октоген, хексоген, тротил (нитроцелулоза, амонијум-перхлорат и амонијум нитрат), као и восак.
Продукти разлагања ових једињења су веома отровни. У новијим формулацијама експлозивних пуњења, додаје се алуминијум.
У пaнчeвaчкој „Пeтрохeмији” нaмeрно јe гaђaн рeзeрвоaр с мономeром винил-хлоридом, јeдињeњeм којe сe масовно користи зa изрaду плaстичних мaсa (поливинилхлоридa – PVC) и којe јe врло токсично и кaнцeрогeно. Његовим сaгорeвaњeм у вaздуху, уз нeпотпуну оксидaцију, осим оксидa угљeникa и чaђи, нaстaјe и отровнa хлороводоничнa кисeлинa, али и вeомa опaсно јeдињeњe хлорa, високотоксичнa мaтeријa фозгeн.
У Панчеву је из сферних запаљених резервоара изгорело око 440 тона мономера винил-хлорида чији је продукат поред осталих фозген, бојни отров.
Нaд тим банатским градом сe три дaнa вио густ облaк зaгушљивог и отровног чaђaвог димa, у комe су сe нaлaзили нaвeдeни продукти сaгорeвaњa, свe док вeтaр нијe промeнио прaвaц и потeрaо облaк прeко цeлe срeдњe Eвропe, чaк до скандинавских земаља. Намерно гађање резервоара са мономером винил-хлоридом, јасно показује намеру агресора да изазове тровање становништва, што јесте хемијски рат без експлицитног коришћења бојних отрова. Али, пожари настали бомбардовањем резервоара ове хемикалије били су као истинско коришћење бојних отрова.
Извор: Политика
http://www.politika.rs/scc/clanak/444591/Oblak-fozgena-iz-Panceva-stigao-cak-do-Skandinavije
