Путна инфраструктура на Власини: елемент без кога нећемо моћи да развијемо етно-туризам

Не би требало много говорити о томе колики потенцијал има Власинско језеро и околина, међутим мали број људи је искрено приступило изналажењу реалних могућности да од овог бисера природе учини нешто што често виђамо на позадинама кућних рачунара. Иако у Србији готово да нема одраслог човека који није чуо о лепоти Власинског језера, не можемо се похвалити да смо му дали на значају и учинили га нашим брендом. Свакако да појединац није довољно јак да из корена промени, али је друштво, а пре свега локална заједница дужна да се постара о нечему што нам је природа даривала.
С обзиром да пројекат „Волим Сурдулицу“ ретко кад хвали оно што је добро

(не зато што се не слаже с тим, већ зато што је то на неки начин и нормално), а врло често даје предлоге да се одређени проблеми реше (ово је разлог постојања блога и за сада свој циљ испуњава), данас причамо о развоју власинског региона и могућим унапређењима етно-туризма, привредне делатности која се у Србији цени и у коју се улаже, јер је исплатива.
Обилазећи суседне државе, био сам сведок како из године у годину домаћини унапређују своја места, што је постепено давало резултате који су се огледали у повећаној посети туриста и на крају развоју тог региона. Готово свуда, као неки шаблон, путна инфраструктура је била та која је представљала покретач развоја. Власинском језеру, као туристичкој регији, то ће бити преко потребно ако желимо да једнога дана од њега створимо главни фактор српског туризма и место које ће сународници и странци масовно посећивати. Са Власинским језером и Сурдулица као варош би се упоредо развијала, јер су географски ослоњени једно на друго. Својевремено сам са ентузијастима из Србије правио пројекат промоције туристичких дестинација и био задужен за наш крај. Могу слободно да кажем да је пројекат био запажен и да је привукао пажњу српских туриста, али је било јасно да он неће бити довољан да се туризам овог дела јужне Србије нагло промени на боље. О томе како је пројекат изгледао и колико је темељно представљен можете да се упознате на форуму Путовања.инфо.
Оно на шта су људи указивали тада, актуелно је и данас, а то је мали број садржаја који би туристима привукли пажњу и натерало их да се поново врате Власини, али и путне комуникације које нису дозвољавале прилаз великом броју потенцијално занимљивих места. Ово друго није само важно за људе који долазе, већ и за људе који овде живе, јер како ћемо их задржати ако им не обезбедимо основне услове. У разговору са људима, добијам информације да би многи покренули неку врсту етно-туризма, али да се због неприступачности услед неразвијене путне инфраструктуре за сада не усуђују, јер би ризик од неуспеха био велики. Нормално је да се туристи прво распитају да ли се негде може проћи колима, па у складу са тим реализују своје планове. Због овога се догађа да „губимо“ туристе који би посетили наш крај, а то је губитак и за читаву заједницу.
Туризам би, дакле, могао да буде нешто од чега би Сурдуличани могли да живе, али и да буду препознатљиви широм региона.
Овде има још много тема које би се могле покренути, али свестан комплексности читаве проблематике нећу се освртати на њих. Сматрам да овај текст показује довољно и да ће са фотографијама које иду као прилог бити подстицај да се покрене један пројекат који ће из корена променити слику наше општине.

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.