Кажу да се ћирилица може једино одбранити употребом. То је делимично тачно и важи за оне који то желе и за које не постоји разлог због кога је не би користили. Међутим, да је таквих више, ми се данас не бисмо бавили њеним очувањем, већ би, без дилеме, она у пракси била једино наше писмо.
Аутор овог текста поносно истиче да се већ читаву деценију налази у првом реду одбране српског писма и да је поред сабораца, чија су имена ћириличкој сцени добро позната, дао и даје огроман допринос и напор да се она очува. Једни од сабораца који су стално „на бранику“ српског језика и писма јесу Љубиша Јовановић, Милорад Ђошић,
Дарко Бабић, Драгољуб Збиљић, Жељко Филиповић, Драган Хамовић, Бранислав Брборић, Срето Танасић, Ацо Ђенадић, Владислав Грујић… Неизбежно је рећи и да је Добрица Ерић био један од истакнутијих бораца за ћирилицу и да је за живота активно учествовао у томе.
Дарко Бабић, Драгољуб Збиљић, Жељко Филиповић, Драган Хамовић, Бранислав Брборић, Срето Танасић, Ацо Ђенадић, Владислав Грујић… Неизбежно је рећи и да је Добрица Ерић био један од истакнутијих бораца за ћирилицу и да је за живота активно учествовао у томе.
Међу овом, може се рећи културном елитом српске лингвистике, нашао се и један Сурдуличанин, у тим круговима познат као Дејан Свитац, који је са овим људима или сам покренуо, учествовао и реализовао преко хиљаду активности и иницијатива и остварио исто толико успеха, јер је свака реч упућена ћирилицом, била реч која се види, указује и одзвања у свести читаоца.
О ћирилици треба причати. Писање ће делом допринети њеном очувању, али је изношење чињеница које непобитно указују да нам је то једино, исконско писмо и да је све друго наметнута омча која нас стеже и прекида ту хиљадугодишњу нит, прави начин да исправимо грешку коју људи данас, свесно или несвесно чине, присвајајући туђинско писмо за своје.
Зато и одважно славимо и обележавамо празник Светих Ћирила и Методија, који можда нису формирали српско писмо, ово које ми данас имамо, али су му свакако поставили темеље и дали му узлет до данашњег његовог облика.
Немогуће је у једном тексту навести све што се до сада урадило за ћирилицу, јер је за тако нешто потребно организовати дебату, а најбољи начин за локалну средину, јесте промовисати је у оквиру културно-уметничких манифестација које се организују у Сурдулици. Много пута смо то предлагали свим нивоима општинске власти, као и организацијама и установама, али смо као заједница још увек незрели и неспремни за тако нешто.
Наша борба за ћирилицу се наставља и то је једна од ретких битака где знате да сте у праву и да су све чињенице на вашој страни, али је због јачине елементарног незнања, супротна страна „глува“ или незаинтересована да чује, па су и околности око језика и писма изокренуте – „већинско је наше, мањинско смо уништили да не буде једино наше“.
И на крају бих додао једну дефиницију која осликава шта представља писмо које данас Срби својатају, а њиховим прецима су одузимали животе јер нису пристајали да се одрекну ћирилице:
„СРПСКА ЛАТИНИЦА – ЗУБНА ПРОТЕЗА ПОСЛЕ НАСИЛНО ИЗБИЈЕНИХ ЗДРАВИХ ЗУБА“
