Помак је направљен. Родитељи ученика ОШ „Вук Караџић“ добили су анкетне листиће у којем би требало да се одреде према томе која је будућност деце и хоће ли тај мали уређај наставити да у својим „канџама држи“ њихово детињство. Коначно ћемо сазнати да ли смо сазрели и на овом испиту и практично доказати колико нам је одрастање сопствене деце збиља важно.
Истраживања су недвосмислена и она показују да забрана мобилних телефона у школама широм Србије даје искључиво позитивне резултате. Шта нас то спречава да се и ми придружимо таквом моделу?
За почетак, спречава нас неозбиљан, врло често и парадоксални однос родитеља који живе у заблуди да ће мобилни телефон помоћи њиховом детету! Реалност је потпуно другачија. Лекари, психолози и други стручњаци указују на овај проблем већ годинама. Само их треба послушати.
Сурдулица, као место у којем се међусобно скоро сви познају, спада у ред безбеднијих српских варошица. Потреба за мобилним телефоном је минимална. Ипак, један део родитеља не мисли тако. Нелогичност је што међу њима има родитеља старијих основаца, потпуно одраслих и способних да самостално функционишу, бар кад је реч о одласку и повратку из школе. Поједини наставници наводе да баш та деца утичу на своје родитеље да се одлука о забрани не донесе. Ако је тако, закључак је да ти родитељи нису способни да самостално донесу одлуку, а то је онда веома опасно за наше друштво. По томе, родитељи губе функцију носиоца васпитања већ ту улогу препуштају деци.
Вратимо се на истраживања и подсетимо да је у школама у којима су телефони деци забрањени, примећено смањење вршњачког насиља, генерално побољшање ђака у процесу образовања и појачано дружење вршњака између себе. Има ли ишта прече од овог? Радујемо ли се када видимо да су нам деца добра, лепо васпитана и успешна или нам је задовољство да их „гурамо“ у пропаст?
Хајдемо да се колективно освестимо, да деци покажемо прави пут и да помогнемо просветном систему, а не да са себе склањамо кривицу и да затварамо очи пред проблемом за који смо и сами одговорни.
