ПРЕ 98 ГОДИНА У СУРДУЛИЦИ, КРАЉ АЛЕКСАНДАР ПРИСУСТВОВАО ПРЕБАЦИВАЊУ ПОСМРТНИХ ОСТАТАКА У СПОМЕН-КОСТУРНИЦУ И СВЕЧАНОМ ОТВАРАЊУ САНАТОРИЈУМА

24. август 1924. године у Сурдулици

Са неизмерним одушевљењем и пуног срца, доносимо вам овај текст о великом догађају и важном датуму сурдуличке историје. Поносни смо што смо из године у годину предано радили на подизању свести о значају неговања традиционалних и културних вредности нашег краја и што данас живимо у времену када су у потпуности очуване историјске чињенице, којима су друштвене прилике, поготово у другој половини 20. века, претиле да их надвлада и прекрије заборав. НЕКА СЕ БУДУЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СЕЋАЈУ СВОЈИХ ПРЕДАКА И НЕКА ВЕЛИЧАЈУ СВЕТЕ СУРДУЛИЧКЕ МУЧЕНИКЕ КОЈИ СЕ УЗДИГОШЕ У НЕБЕСКИ СВЕТ, ОСТАВЉАЈУЋИ НАМ НА ЧУВАЊЕ ПРЕЛЕПУ СУРДУЛИЧКУ ЗЕМЉУ.

„…Све је почело од 40 „наполеона“ који су нађени код жртве и били су први прилог за Спомен костурницу…“ – биле су речи Љубе Алексића, директора сурдуличке Грађанске школе, као део говора који је одржао испред Спомен костурнице у присуству краља Александра Карађорђевића, краљице Марије, патријарха Димитрија и окупљеног народа.

Период непосредно након Првог светског рата био је турбулентан, а за обичан живаљ веома тежак. Многи су изгубили читаве породице. Очеви и синови се нису враћали кућама, јер су њихова тела остала у врлетима Проклетија, у дубинама Јонског мора, на бојним пољима или достојно сахрањена далеко од својих домова (један гроб српског војника пронађох на крајњем југоистоку Северне Македоније).

Жртава је било свуда, али чини се, највише страдалих на једном месту, нигде као у Сурдулици. Брзо се прочу та вест о страдању великог броја људи и варошица постаде

синоним за Голготу. Ово је највероватније био разлог што је др Рудолф Архибалд Рајс, професор са лозанског универзитета са америчким новинаром Вилијамом Драјтоном, одмах по завршетку Великог рата (11. новембра) најпре дошао у Сурдулицу. Они су били чланови Међународне комисије за ратне злочине. Др Архибалд Рајс је 18. децембра 1918. године сачинио извештај у 15 тачака у којем између осталог стоји да су бугарски окупатори погубили између 3000 и 4000 људи на локалитетима где су пронађене масовне гробнице са костима: Дубока долина, Калифер, Јанкова ливада, Пискавица, Влашки до, Попов мост, Врла река, Романовска река, Дубрава и Радићеве њиве.

Након завршетка рада Комисије, становници Сурдулице и околних села, предвођени свештеником Сребрном Благојевићем, кренули су са сакупљањем земних остатака жртава. У то време јавља се идеја о полагању костију у Спомен костурницу. Осим свештеника Благојевића, 1919. године је формиран „Одбор за прикупљање добровољних прилога за изградњу Спомен Костурнице“. Председник Одбора био је учитељ Мило Лекић, а Одбор је бројао 26 чланова. Након његове смрти 1920. године, на челу Одбора били су Стојан Ђорђевић – књижар и Милан Нешковић – службеник. Краљ Александар и Пошта Краљевине СХС 1921. године издаје таксену марку у вредности од 1 динара на којој је стајало „За подизање Спомен костурнице у Сурдулици“.

Камен-темељац за изградњу Спомен костурнице постављен је 28. јуна 1922. године, на Видовдан, а поставили су га Иван Рибар, Председник Народне Скупштине Краљевине СХС и Љуба Давидовић, Председник Владе Краљевине СХС и председник Демократске странке, у присуству 20 народних посланика и мештана Сурдулице.

У то време кости које су сакупљане, положене су у привремену Костурницу која се налазила изнад стрељачког дома – данашња Циганска махала. Остаје до данас необјашњено због чега су кости сакупљане парцијално – уместо да су склапани појединачни скелети, кости су разврставане према типу (лобање, екстремитети, остале кости…).

Спомен костурницу пројектовао је архитекта Влахо Буковац и Петар Поповић, начелник Министарства грађевине. Била је изграђена од камена и мермера, у подножју је била крипта у којој је смештено 10 сандука са костима жртава. О унутрашњем изгледу не зна се много, осим да су зидови били фрескописани. Посебно место на зиду заузимала је лобања прободена бајонетом, из које крвник није успео да извуче бајонет, па је жртва тако и закопана! За изградњу Спомен костурнице прикупљен је прилог од 2 милиона динара, од чега је 800 хиљада динара дала држава, а 100 хиљада динара краљ Александар. На спомен плочи било је уклесано 101 име и то су била имена жртава које су могле бити идентификоване.

ОТВАРАЊЕ СПОМЕН КОСТУРНИЦЕ

О отварању Спомен костурнице данима се писало у листу Политика. Први су у Сурдулицу тог 24. августа 1924. године стигли патријарх српски Димитрије и епископ Варнава у 07,00 часова у пратњи министра Војске и морнарице господина Хаџића и министра пољопривреде господина Куловеца. У цркви их је дочекао свештеник Сребрн Благојевић и започела је Литургија.

Долазак краља Александра Карађорђевића и краљице Марије са осталим достојанственицима на територију општине Сурдулица, огласио је први плотун из топа у Дубрави у 09,50 часова. Затим је на сваки минут испаљен по један метак, укупно 31, док краљ Александар није ступио на мост преко реке Врле, код данашњег Општинског суда. Ту га је дочекао Јаков Ивановић, председник општине Сурдулица. Краљ је прошао испод славолука од зелених грана, тробојки и црних застава, где је на таблама златним словима стајало: „Врла река, Дубрава, Стојкова шума, Дубока долина, Радићева бара, Калифер, Влашки дол“ и кренуо у правцу цркве. Након посете цркви, кренуо је у правцу Спомен костурнице где га је дочекао народ и натпис: „Добро нам дошао наш мили Краљу, осветитељу гробова светих“. После изговорене реченице директора школе с почетка овог текста, патријарх Димитрије је почео опело, док је 10 сандука са костима преношено из привремене Костурнице у новоизграђену. Том приликом је краљица Марија плакала, као и многобројни окупљени народ.

По завршетку опела, говор је одржао краљ Александар Карађорђевић. Ово је део говора који је представљао завет будућим генерацијама: „…Деца која се буду учила у овој школи, имаће се чему научити. Нема школе широм наше земље која ће дати нараштајима који кроз њу прођу, снажнију поруку љубави према народу. Поворке наших младића биће и духом и телом снажне да прихвате дело својих старијих и да очувају скупо стечену слободу…“. Тад су Краљ и Краљица положили венац од сребрног ловоровог лишћа на којем је писало: „Нашим мученицима – Александар и Марија“.

На крају је говор одржао и господин Сотир Радојичић: „…Колико је страшна сурдуличка Голгота говори изјава господина Драјтона приликом ископавања жртава – Био бих најсрећнији да што пре напустим овај хаос…“

Након ручка приређеног у част Краљу и Краљици у просторијама Грађанске школе, високи достојанственици су кренули у правцу Санаторијума – специјалне болнице за плућне болеснике, која је тог дана свечано отворена. Санаторијум је имао посебну намену и то као рехабилитациона болница за опоравак учесника Солунског фронта, а изграђен је 1922. године.

Део текста преузет са интернет стране Епархије Врањске

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.