У овом тексту наводимо један одломак из књиге Небојше Павковића, ратног команданта Треће армије ВЈ, Трећа армија – седамдесет осам дана у загрљају „Милосрдног анђела“. У тексту, генерал Павковић описује обилазак бомбардоване Сурдулице 28. априла 1999. године.

Сурдуличка збиља – колатерална штета

…„Стигли смо“, прекида ме у размишљању генерал Николић. На улазу смо у Сурдулицу. Срце почиње да ми ради убрзано. Стрепим шта ћу тамо видети. Сетих се Алексинца. Тачно у 8.15 часова заустављамо се на почетку улице којом се стиже до места највеће трагедије. Идемо пешке ка месту ужаса. Људи из околних кућа, које су видно оштећене, отклањају последице дејства авијације. Престали су да раде да би нас поздравили. Неки од њих износе и нуде флаше са пићем. Милован Дрецун је на лицу места. Поздрављам присутне међу којима су људи из општинске власти и председник Општине, кога познајем по надимку Нино. Призор који видим је стравичан. Уништено је око педесетак кућа, а велики број је оштећен. Кровови су „одувани“ и изрешетани. На све стране је разбацан шут, малтер, цигле и делови намештаја. Све покрива прашина и земља. Долазим пред кућу у чијем подруму је погинуло 20 цивила, од којих дванаесторо деце. Погинула је цела једна породица и комшије које су се ту затекле. Њихова тела су с тешком муком извучена испод рушевина. Преживели људи се окупљају, плачу и проклињу НАТО…

…Обилазим цео кварт који је сравњен са земљом. Призор свуда исти. Све делује језиво и нестварно. Као из научнофантастичних филмова. Да није јаука и плача којима ови несрећни људи изражавају бол, можда би и деловало нестварно. Међутим ово је стварност, крвава и реална сурдуличка збиља. Дрецун инсистира да дам изјаву…

…„Напад на цивилне објекте у Сурдулици је срамота за НАТО. То што је урадио је доказ да наступа без војничке части. И у овом случају авијација је гађала искључиво цивилне објекте, односно куће у густо насељеном делу Сурдулице и није тачно да, ако су заиста хтели, нису могли да погоде војни, а не цивилни циљ. Они под видом гађања војних објеката убијају цивиле да би изазвали незадовољство нашег народа, али нисам очекивао да ће се ово десити у једном тако мирном и лепом граду, који нема баш никакве везе са извођењем војних акција.“ Моју изјаву Дрецун допуњује коментаром: „Генерал Павковић је у разговору са мештанима чије су куће порушене обећао помоћ Треће армије у поновној изградњи“. Нису то била само празна Дрецунова обећања, јер сам одмах наредио генералу Николићу да припреми план ангажовања инжењеријских јединица на пружању помоћи овом граду.

Најмоћније ракете међу тополама

Обилазим Касарну 135. пешадијске бригаде и 42. граничног батаљона у Сурдулици, у којој су велика оштећења претрпели објекти за смештај људи, Гарнизонска амбуланта и магацини ратних материјалних резерви. Без обзира на материјалну штету, изражавам задовољство што није било последица по људе и борбену технику. Пут настављамо ка селу Масурица, кроз истоимено поље које се простире пет километара јужно од Сурдулице. У Масурици је једна од хидроелектрана у Хидроенергетском систему „Врла“. Под утиском трагедије у Сурдулици не разговарам са Николићем. Гледам предео којим први пут пролазим. Николић објашњава да идемо у очекујући рејон Ракетне батерије Р-65 „луна“… Очекујући рејон је на ширем простору села Сувојница и Стајковце. После 20 минута вожње стижемо у Сувојницу и заустављамо се испред сеоске школе. Ништа не указује да је ту Командно место најмоћније артиљеријске јединице. Нема страже. Тек кад сам изашао из возила, појављује се старешина са чином мајора. Висок и наочит. Изненађен је што нас види. Рапортира кратко и позива да уђемо у зграду… Командир објашњава да је батерија до сада добро маскирала своје присуство у овом региону и да планери НАТО-а још не знају за њу. „Да знају, авијација би до сада преорала читав овај крај, да је пронађе и уништи“, упозоравам старешине ове јединице. Наглашавам да је важно да она остане неоткривена до почетка копнене агресије. Њено дејство по копненим НАТО снагама имаће снажан психолошки утицај на морал припадника Треће армије, али и на војнике НАТО-а. Оцењујем да су добро одабрани циљеви на територији Македоније и да сам посебно заинтересован за концентрацијске просторије Аеродром „Петровец“ и северни део Полошке котлине, од Тетова до Ђенерал Јанковића. Наређујем командиру да нас одведе на положаје јединице. Одговара да смо у доласку прошли кроз очекујући рејон, што ме је изненадило. Нисам уочио ништа, ни вучне возове, ни лансере и војнике. На изласку из села, ка Масуричком пољу, после 300 метара скрећемо са сеоског пута, улазимо у врбову шуму и заустављамо се. Излазим из возила и опет не видим ништа што би указивало на присуство ове јединице. Нема ни трагова гума, који би указао да је овде прошао терет од тридесетак и више тона.

На једном пропланку командир батерије објашњава да се налазимо у рејону батерије Р-65 „луна“. Врши кратку оријентацију, док авиони прелећу изнад наших глава. Када је завршио, даје сигнал. Из шуме излазе две групе старешина. Сви су подофицири. Поздрављам их, а командир руком показује у правцу једног од два лансера. Удаљен је око 30 метара од нас, али још увек не видим ништа. Чак ни силуету вучног воза, коју добро познајем. Командир наређује да се уклони маска са точкова вучног воза. Тек када је то учињено, видим точкове возила. Прилазим лансеру и тек тада видим како је педантно, брижљиво и веродостојно маскирано оруђе. Послужиоци оруђа уклонили су трагове гума. Задовољан сам оним што видим. Нисам изненађен професионалношћу старешина. И сами су свесни да су најтраженија мета. Похваљујем их због тога…