На данашњи дан, 1787. године рођен је Вук Караџић, реформатор српског језика и писма. Никада у историји није више него данас критикован његов рад на измени српског говора и стварању другачије азбуке која је за последицу имала прелазак са српскословенског на српско писмо. Иако азбука данас представља ремек-дело које поседује јединствено правило „једно слово – један глас“ (руку на срце, преузетог од Саве Мркаља), многи ће данас оспорити Вукове заслуге. Када критикују данашњу азбуку, лингвисти се позивају на
После оваквог увода, где сам на најсажетији начин пробао да укажем на једно поимање Вуковог рада, који се оспорава, покушаћу да дам и своје виђење данашњег проблема који од 1915. године почиње да се јавља у свим могућим облицима, а преко гајевице. Најпре је то било кроз окупаторске методе, затим као експеримент између два рата, онда као строга забрана (смртна казна) у Другом светском рату, затим под слоганом братства и јединства, а посебно кулминацијом осликаном кроз Новосадски договор 1954. године и све до данашњих дана када смо сведоци како се та чудна творевина, гајевичко писмо, у народу позната као „српска латиница“, својата и масовно користи у комуникацији на интернету (а и где би друго, кад смо одавно објавили рат оловци). Све то не би било можда ни упитно када би присталице гајевице знале да свако писано слово напишу правилно или када би се и на интернету држали својих убеђења и користили писмо које је Људевит Гај први обликовао, а не „ошишану“ латиницу. У супротном, теорија о богатству двоазбучја је неодржива и данас представља заблуду широких размера због које нам се догађа феномен да је функционална неписменост већа код младих него код старијих људи!
Други део теме у потпуности посвећујем данашњем празнику, који све школе са именом Вука Караџића славе. У време када сам био ђак сурдуличког „Вука“, обележавање овог, али и осталих важних датума, било је неизоставно и представљало је праву светковину која се припремала данима унапред. Готово да је сваке следеће године програм био другачији, а најзаслужнији за то био је Милко Здравковић, наставник музичког. Осим што је био задужен за музички део, овај истакнути појединац старао се и о другим детаљима као што су сценски наступ, изражавање осећања учесника, деловање на публику, сценографија. У току свечаности, лице му је било у сталном грчу, а његове експресије показивале су усредсређеност на сценски наступ који је долазио. На стотине људи присутних у биоскопској сали давали би подршку аплаузима, не слутећи да се иза позорнице одвија права битка емоција учесника који се припремају за своју тачку. Не сећам се да сам једну такву свечаност пропустио. Било да сам учествовао као наратор, рецитатор, глумац или у саставу школског хора, свака манифестација била је до те мере припремљена да су најбољи професионалци могли да позавиде. У таквом систему образовања и васпитања било је задовољство бити делић мозаика. Без намере да упоређујем тај систем са неким претходним или данашњим, дајем своје виђење да је тада сваком детету придаван значај као да се ради о најважнијем делу структуре, те је и суштински спровођена здрава једнакост у којој су деца својим радом и ангажовањем додатно уздизала и градила себе.
Било би заиста лепо да данашњи ђаци осете део те атмосфере, да данашњи дан не буде део форме, већ да им се суштински покаже због чега је важно свечано прославити 06. новембар. Важно је и повезати празник са првим делом ове теме, како би деца, сутра када буду били одрасли људи, знали да препознају праве вредности и да се боре за њихово очување, на овај начин како ја то данас покушавам или на неки други још бољи и сврсисходнији.
