Иронија, апсурд, трагикомедија. Овако можемо назвати случај кад стварност изврне догађаје и ликове, па од лошег направи позитивца, а правог и исконског означиш и поступцима ставиш у запећак. У друштву полтрона, прелетача и манипулатора све може. Кад Дубока долина постане сметлиште, тада нека отпадна долина постане важна. Уместо да ову прву стогодишњу подижемо и у њу улажемо, допуштамо да се новокомпонована долина финансира. Али од Дубоке долине нема појединачне користи, само колективне, духовне, а то је у капиталистичком свету неважно. Много је важније „окренути“ новац преко „миришљаве рупе“ која као црна рупа усисава све што може.
Проблем је када лажни моралиста почне да правда своје активности, а заобилази оно што му не одговара. Тада је важно како се зовете, а не то каква су вам дела. Тада су сви они који су у хладним Приштинским ноћима проводили време са образом на оружју или они који су данима у сред опасних села мотрили да нечијим синовима буде боље, издајице. За њих се тад формира преки суд, а стотине хиљада динара пролазе кроз „рупу“ и прослеђују даље. Јел то част и образ? Јел смо због тога лоши? Јел не ваља када немамо идоле?
Нећемо их никад имати, јер верујемо само једној цркви.
Шта још ради лажни долинаш? Труди се да ужива у већим привилегијама, тиме што се пријављује на списак уживаоца. Кад му одговара, он је и еколог и то такав да уме да превари и странце, а кад се идол одмакне, одмиче се и полтрон, јер машинерија не дозвољава издвајање. Из прикрајка му се дозвољава да спинује и боцка, али таман толико да се избегне прича о колориту топола, јер би могло лоше да утиче на бизнис са српским светим дрветом.
За њега је и Бранислав Нушић био лажов, јер се одлучио за псеудоним. Данас је важно имати право име, а то што је цео живот скован на лажима, па кога то данас занима?
Стиди се својих поступака и лажи кад се пронађеш!
