Осмислио сам ову тему тако што ћу поставити текстове из чланака које су објављивали стручњаци који се баве феноменом друштвених мрежа и изопаченим вредностима које се под утицајем истих јављају. Волео бих да ову тему прочитају родитељи, јер их неће оставити равнодушним, а циљ ми је да се замисле и запитају да ли ће већ од данас почети коначно да брину о својој деци.
Фејсбук је дошао
изненада и врло брзо освојио читав свет. У почетку је он био некаква лична карта оног ко прави профил, међутим касније се толико умешао у наш живот, да представља озбиљну биографију у чијем писању учествује шира група људи.
изненада и врло брзо освојио читав свет. У почетку је он био некаква лична карта оног ко прави профил, међутим касније се толико умешао у наш живот, да представља озбиљну биографију у чијем писању учествује шира група људи.
На жалост, родитељи нису успели на самом почетку да се изборе са изазовима. Информатички неписмени, једино су знали да њихово дете седи и „чачка“ компјутер, више од тога – не! Руку на срце и деца су бојажљиво улазила у виртуелни свет који се непрестано ширио прихватајући нове пријатеље. Психолог Зоран Миливојевић је једном приликом изјавио: „Децу би требало едуковати од најранијег периода, упозорити их на опасности које вребају. Тинејџери одгајани на универзалним вредностима јесу здраве личности које су способне да се одупру негативним утицајима. Битна је и контрола, али је велики проблем што су данашња деца технолошки писменија од својих родитеља.“
У том периоду, у свету је била актуелна самодеструктивна видео-игра у реалном времену – „Плави кит“. Видео-игри се веома лако приступало и конципирана је тако да поставља деци задатак, а као крајњи циљ је навођење на самоубиство! Миливојевић даље наводи: „Млади су у пубертету забринути за свој изглед, пошто су убеђени да је то предуслов за успешан живот. Зато је неприхватање тела основа ситног самоповређивања. Игра подстиче најгоре у младима и окреће их против њих самих. Тако тренинг самоповређивања траје данима, па се од урезивања неколико линија или симбола стиже до пресецања вена.“
Докторка Дуња Ранђеловић, психијатар у Амбулантном клиничком одељењу за адолесценте „Др Лаза Лазаревић“, каже да су узроци покушаја самоубистава деце све чешће отуђеност од родитеља и превелики утицај друштвених мрежа на појединца. Данашња деца одрастају уз друштвене мреже, због чега је њихов утицај чешће већи него утицај родитеља. То је често једини друштвени живот који имају. Она даље наводи: „Живе сами у мрежи свој нереалан живот. Покушавају да се уклопе, да буду савршени, нарцисоидни и довољни сами себи. Ако нису такви онда се издвајају и постају одбачени, што је све чешћи разлог који их нагони на суицид.“
У једном тексту који је припремила Наташа Тодоровић за РТС наводи се: „Када нам мобилни телефон није у рукама, осећамо се као да део нас недостаје; када немамо приступ интернет мрежи, постајемо нервозни, а уколико нешто не поставимо на друштвене мреже, делује као да се није ни догодило. Према подацима УН, више људи на планети има мобилни телефон него приступ води, струји или тоалету… Било да им је то била намера или не (Силицијумској долини), те апликације обликују мисли, осећања и акције људи.“
С обзиром да сам ову тему покренуо искључиво због деце, јер су она најважнија на овом свету, ево шта каже немачки дечији психијатар, Михаел Винтерхоф: „Малишани постају озбиљни СМОМБИЈИ или, у преводу- зависници од интернета. Ова кованица је настала од речи смартфон и зомби, како би објаснила савремену појаву која погађа све већи број деце, од најранијег узраста. Сваки дан нам је стресан, па да бисмо смирили или забавили децу, јер немамо времена да се дружимо са њима, сместимо их испред телевизора или рачунара да се занимају. Ми смо тада мирни, а они задовољни. Зато данас око 60 одсто младих нема осећај за тачност, ентузијазам за рад нити спремност да се жртвује, јер родитељи немају времена да их саслушају и усмере, већ им само дају телефон и рачунар у руке.“
Шта рећи на крају? Родитељи збиља немају ауторитет и воде се масом, тј. општеприхваћеним ставовима. Када саопштите пријатељу да детету нећете дозволити приступ мобилном телефону до 15. године, прво што помисли и каже је како то не ваља и како ћете га тиме изопштити из друштва и створити ефекат одбацивања. Међутим, ретко ко помишља да осуди ову већинску групу која нема став, већ се сама сврстала у већину како им „дете не би било одбачено“. Тиме праве „медвеђу услугу“, а себи трошак и главобољу која уз то обавезно долази. Када им дете мало одрасте, обично се ситуација отргне контроли, јер су и прохтеви сада већи, а ако је још и женско дете – ето додатних проблема. Тада наступа адолесцентска мода – размењивање фотографија по интернету и доказивање да је дете сазрело у озбиљну личност и очас посла се нађе на путу да постане жртва наивности. Обично тада буде касно за ударање главе у зид, јер су неке ствари морале да се ураде много пре. Тада родитељи схвате да су прескочили читаву једну фазу васпитавања детета, због које сада она испаштају. Да вам се, драги родитељи, то не би догодило, размишљајте мало више, не хрлите за масом, не глумите покондирене тикве и не удовољавајте сваком дечијем хиру. Разговарајте са децом и кажите им колико су опасне друштвене мреже, а она ће вам, када одрасту бити захвална. Наводите их да живе здраво, да буду психички стабилна, да цене праве вредности и учините да им детињство буде што дуже, а оно ће бити и лепше ако их склоните од порока и усмерите их на прави пут.
Шта рећи на крају? Родитељи збиља немају ауторитет и воде се масом, тј. општеприхваћеним ставовима. Када саопштите пријатељу да детету нећете дозволити приступ мобилном телефону до 15. године, прво што помисли и каже је како то не ваља и како ћете га тиме изопштити из друштва и створити ефекат одбацивања. Међутим, ретко ко помишља да осуди ову већинску групу која нема став, већ се сама сврстала у већину како им „дете не би било одбачено“. Тиме праве „медвеђу услугу“, а себи трошак и главобољу која уз то обавезно долази. Када им дете мало одрасте, обично се ситуација отргне контроли, јер су и прохтеви сада већи, а ако је још и женско дете – ето додатних проблема. Тада наступа адолесцентска мода – размењивање фотографија по интернету и доказивање да је дете сазрело у озбиљну личност и очас посла се нађе на путу да постане жртва наивности. Обично тада буде касно за ударање главе у зид, јер су неке ствари морале да се ураде много пре. Тада родитељи схвате да су прескочили читаву једну фазу васпитавања детета, због које сада она испаштају. Да вам се, драги родитељи, то не би догодило, размишљајте мало више, не хрлите за масом, не глумите покондирене тикве и не удовољавајте сваком дечијем хиру. Разговарајте са децом и кажите им колико су опасне друштвене мреже, а она ће вам, када одрасту бити захвална. Наводите их да живе здраво, да буду психички стабилна, да цене праве вредности и учините да им детињство буде што дуже, а оно ће бити и лепше ако их склоните од порока и усмерите их на прави пут.
