Нешто више од 3 месеца од како сам покренуо тему о сурдуличким мученицима, Српска православна црква прогласи ове страдалнике свецима и тако им се одужи за мучену смрт! Од ове године 29. мај ће бити дан када ћемо се сећати жртава које пре 100 година скончаше у Сурдулици и које деценијама бејаше заборављене. На срећу, Господ им подари други живот, онај вечан, а ови људи су то и заслужили. Ваљало би сетити их се и других дана и не дозволити да се забораве, јер се у прошлости показало да због заборављања историје често нам се обија о главу и враћа истом или још већом мером.
Тог 29. маја, на дан када је Синод СПЦ одлучио да сурдуличке мученике прогласи свецима, не могах да у јутарњим сатима одам почаст сада већ свецима због обавеза, те одлучих да поподне одем на њихов гроб, тамо где су храбри Сурдуличани за време Другог светског рата и њиховог другог страдања закопали, тј. сакрили њихове мошти и да одам пошту. Улазим у порту цркве Светог Пантелеја у Романовцу и пролазим поред његовог јужног зида, затим лагано поред гробова, да не узнемиравам мир људи који овде почивају и некако једва долазим до споменика који је пре десетак година подигнут и тако обележено место страдалника. На дан када се проглашавају свецима, њихов гроб је готово непрепознатљив од траве, шибља и растиња. На жалост, нисмо се побринули да их удостојимо и покажемо захвалност и поштовање.
Вечна им слава за жртву и муку!
