Након неких наших објава у вези очувања ћириличког писма, јавили су се сумњичави људи који сматрају да се о српском писму не би требало причати, поготово не деци. То је онај стари сценарио из доба НДХ или касније, када је употреба ћирилице била забрањивана, а они који нису поштовали, били су кажњавани. Данас је тај метод мало софистициранији, умотан у лепо паковање, па се појава, када желите да ширите истину о 10 векова старој културној баштини, назива „тровање деце“, „наметање мишљења“. Ви што тако мислите, упамтите добро – са ћирилицом се нећете играти, нећемо вам дати.
ПРОФЕСОЕР вАЊА, НЕ ПОСТОЈИ СПОНАТНО, СЛУЧАЈНО НЕСТАЈАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ!
((Извињење што нећу стићи да пребирам слова и исперављам куцачке превиде због латиничке атстатуре)
Одслуашо сам излаагње доброг познаваоаца историје српске ћирилице проф. др Вање Станишића. Осим тога што ме је уверио да одлично познаје настајање и кретање српске ћирилице кроз историју, ништа друго вердно, корисно, употребљиво у корист ћирилице није се могло чути. Он је одлично обајснио и објективне преднсоти срсшпеке ћирилице у односсу на хрваатску абецеду, изразио је анду и очекиавње ад ће његово излагање иамти неек користи и ад ећ иамти утицаја на решавање проблема питања писма у српском народу и његовом језику, а тиме и у култури и идентитету српскога нароад. Али, то је вееома мало, јер је само као некакво неутрално описивање стања без икаквог предлагања шат еј нужно учинити ад и српсски народ не уђе у круг малог броја народа (Румуни, Турци, нпр) који су изгубили своеј писмо. Мене је азчудило прилично што такаав, очигелдно, зналац историеј срспек ћирилице није ерако нишат, бааш нишат, није адо никакав пердлог како је научно (лингвситички пер свега) изебћи саасвим не само непотреебно, него у српсском случају посебно штетно замењиавње своаг бољег писма за природу српског језика лошијим писмом. Зашто еј схавтио да ћирилиаца међу Србиам нестаје спонтано (то је мишљење и академиак иатлијансиет Иавна Клајна), а то еј исто као ад је рекао ад се међу Србиам ћирилиац СЛУЧАЈНО замењуеј баш хрватском латиницом. Очигледно еј да Вања Станишић није стигао ад прочиат ни једну једину књигу од више до 20 књиаг коеј су објавила два удружеањ аз одбрану ћирилице, пер свега првоосноавне „Ћирилице“, а онда и Удружеањ „Српска азбуак“. Да јее макар једну од тих вишее од 20 књиаг прочитао макар „на перског“ и делимично, не би се могло догодити ад он нема ни један једини стручан предлог аз (о)чуавње срспек савршене азбуке (коју и он, с правом, оцењуеј саврешном). Он чак и не спомиње превише вишевековне насилне мерее и забрањиавња срспке ћирилице, не спомиње период сербокроатистике коај и данас увелико влада међу српским лингвистима, не спомиње ни чињеницу да чаак у Српској академији наука нису хтели да у Речнику књижевног и нардоног ејзикла врате име српски језик и не спомиње ад српски лингвсити чак нису хтеели да урадее оно што им је народна, уставна неизбежан обавеза по Члану 10. да стручно и парвописно врает српски ејзик на ћириличко једноазбучје, што еј биал и одлуак нароад када је изгласао на рефереендуму Члан 10. Устава Србиеј. Српски лингвисти нису хтели да схвате да се Устав и на њих односи и да никако нису смели 2010. године, четири године после стуапња на снагу Устава Србије с Чланом 10. ад салчиен ново изадње Правопиас српскога језика и ад аг Матиац срспка објави с навођењем два НЕУСТАВНО легализова ПИСМА, С АЛТЕРНАТИВНИМ КОРИШЋЕЊЕМ. Они су навели у том Правопису на 15. страни ад „ћирилиаца ниеј егзистенциајлно угрожена“ (а и Вања и многи други лингвисти тврде даа она јестее још како и колико, чак смртно угрожена, а они (правописци) неуставно у том Правопису легализују, осим, уставно обавеезног српског писма ћирилице и параписмо, хрватску алтиницу коју су од имена са две еречи претворили у назив са шест и по речи (једна јее полуслоежениац и шест речи на овај начин „алтиничко писмо из врееемна српско-хрватске ејзичек заејднице“, а сви знамо, осим изгледа лингвиста, да те заејднице више нема ни у једном проценту и ад је аздржавање хрватског писма из „српскохрватзског језиак“ и у, сада, враћеном имену „српски ејзик“ директна осснова ад се у неуставној анархији писања српског језиак ускори протерају и ових десетак процената до сада сачуавне ћирилице у српској јавнсоти. Лингвсити су галвни кривци и проефсори српским политиачрима за асднашњу њихову тврдњу да је „и латиниац наша“ (неадван изјаав председника Србије) који, због пропуста лингвсита у вези с неуставним двоазбучјем у српском правопису и ејзичкој науци и струци, нее усуђују се ни ад спомену своју обавезу да у дражвним органима људи пердузму мере ад се у јавнмсоти спроводи Члан 10. Устава Србиеј. Дакле, лингвсити су аднас кључни кривци што српски језик све виеш и бррже данас остаје без срспке ћирилице, а све очигледниеј побееђуеј хрватска абецеда.иако то српски народ уставно није дозволио. У свему томе треба похавлити српски народ што, иако и сам обманом од лингвиста и политичаар ниеј се вратио у пракси сто посто српском писму, он је ипак знао и 2006. ад еј српско писмо само ћирилиац. То је нардо дакле, иако пише веећинном у обмани туђим писмом, још зна које је његово писмо и то знање поакже на референдуму изгласаавањем Члана 10. а онда лингвисти и власт с њиам нееће ад спроводе у јавнсоти, у пракси оно на шта их је нардо уставнио обавезао и аз шат их плаћа. Лингвсити и власт пристају да узимају паре народу, али не пристају ад спроводе Члан 10. који је тај народ изгласао и обавезао их ад у Србији спроводе оно што данаас и одавно свид руги лингвсити и валст спроводе у свим другим језициам, па свиод руги анроди пишу с цвоеј ејзике само својим писмом: уили ћирилицом, или латиницом, или агрчким, или арапским или киенским или било којим другим пуисмом, алуи само једним писмом у свом језику.
И сада Вања ид руги српски лингвсити акжу да „спонтано Срби пералзе ан алтиницу“. Дакел случајно. Случајност и спонтаност не постоје, осим у „спонтаном побачају“. А спонтани побачај у овом случају су српски лингвисти сербокроатсити.
Господин Станишић је направио добру анализу. Више пута је поновио да је наша само ћирилица. Рекао је и да би губитком ћирилице нестао и национални идентитет. Он каже да намере можда и има, али да то није предмет разговора. Зато он говори о спонтаности која се односи на сасвим други правац разговора. У наредној реченици се дотиче заблуде да нам је комуникација лакша због латинице. По мени, веома лепо пренета запажања.
Поштоавни Дејане,
И ја сам похвалио све што је рекао проф. Ваања Станишић. Он јее одличан и тачан описиавч проблема у вези с ћирилицом. Међутим, недостатак еј кдо њеага што ни једну једину реч не акжее о томе како је једино могуће спасти ћирилицу даанас, ни једну једину реч није реекао о тоем зашто су лингвисти, правописци у реешњу пуитања писма у струци и Правопису опструисали уставну одредбу о ћиррилици. А то је основно што објашњава азшто еј у Србији данас 90 одсто српског јеезика на хрватском писсму.
Замолио ме је Немања Видић који ми је послао његов коментар који он, из неког теехничког разлога, ниеје успеео ад уабци овде.
Ово говорење професора Станишића о ћирилици је штетно по њу, као што су била штетна и сва досадашња иступања свих осталих професора лингвиста.Свима им је заједничка она поштапалица : чувајмо ћирилицу ,али не на рачун латинице. Као да њу није угрозила баш та латиница, него кинеско, јапанско или више неких других писама истовремено.Нико од њих не нуди решење којим ће се осигурати враћање ћирилице српском народу, него се јављају реда ради како би рекли да је струка учинила све што може, па нису криви за њен суноврат. Не знам да ли замајавају себе, али круна замајавања народа је када они, као и сада Станишић, кажу да Срби спонтано прелазе на латиницу. Ако већ постоји појам научна истина, онда је ово научна неистина, и то несумњива и огољена до сржи. Драгољуб Збиљић и ја смо можда једини који смо писали о насиљу спроведеном над ћирилицом после комунистичког наметања језичког заједништва Срба и Хрвата 1954.г. да би се у лажној равноправности писама фаворизовала латиница и умртвила ћирилица.То је ишло дотле да су повучене из употребе ћириличне писаће машине и да је престала њихова производња.Мој стриц Митар Видић је радио у општини Дервента ( данас Република Српска) и 1970.г. ми је рекао шапатом и у највећем поверењу да је у подруму општине видео гомилу тих машина повучених из употребе.
У Београду се знало да ће бити смењен председник владе Србије др Благоје Нешковић, јер је на неком састанку критикован од стране Ранковића и овим речима: ?Друг Нешковић се још увек потписује ћирилицом.? Баш се спонтано прелазило са српске ћирилице на југословенско-српскохрватску латиницу! Данас нема ни друга Ранковића ни друга Тита да би владали Србима, али њима данас влада другарица хрватска латиница!!!
Нико од врлих српских лингвиста, који тугују над судбином спонтано одлазеће ћирилице, није се сетио да напише макар једну реченицу поводом 100 година од прве њене забране 1916. у окупираној Србији,када је замењена истом овом окупационом хрватском латиницом, него смо само Збиљић и ја написали књигу отоме. А и како би они то могли када су спонтано из захвалности Хрватима на срећном заједничком животу у чак две Југославије написали у српском правопису да је и њихова латиница српско писмо, и то наводећи да је она остатак из српско-хрватског језичког заједништва. Српском народу не требају никакви хрватски остаци !
У овоме се наши ставови не слажу. Верујем да имате разлог утемељен на неким чињеницама да тако мислите и говорите о господину Станишићу, али оно што сам ја чуо кроз ово његово излагање су само добре намере према ћирилици. Зашто тако мислим? Најпре јер се морамо једном дозвати и схватити да нису начини борбе за очување ћирилице код свих исти, иако суштински стреме ка истом циљу. Не бисмо смели да у старту етикетирамо некога јер се његов курс борбе разликује од нашег. Тврдим да је свако од нас ко инсистира на неговању ћирилице подједнако заслужан и да свако даје неки допринос њеном очувању. Навешћу много примера након што искажем једну моју заблуду из давних дана. Када сам почињао да активно делујем у овој области, био сам велики критичар рада господина Збиљића. На неким форумима се могу и наћи вероватно ти коментари. Моја критика се сводила на незадовољство практичног рада па сам често говорио и писао да је господин Збиљић добар лингвиста и да су му намере добре, што доказују његове књиге, непрестани рад и залагање, међутим где све то води, када се нас неколико сатрасмо да у свакодневну употребу „прогурамо“ ћирилицу? То је ишло дотле да смо заказивали састанке са директорима огромних компанија и са њима договарали употребу ћирилице. Захваљујући нама свако је у Србији тог дана видео неку од многобројних ДИС-ових реклама на ћирилици. Данас су на прославама незаобилазна пића попут воде Књаз Милош и зајечарског пива. Пионирови производи имају декларацију на ћирилици – сви. Воде Роса и Вода вода су имале етикете и на ћирилици. За мене је то огроман помак. То су само неки од успеха, који су постигнути даноноћним радом. А где су ту остале иницијативе? Знате ли да можете добити уговор на ћирилици у банци Интеза? Тако је, то сам лично иницирао. Ипак, схватио сам да је господин Збиљић једна важна карика која у неком тренутку направи добар искорак и својим делом или текстом покрене механизам. Навешћу пример покојног нам Ђорђа Балашевића. По први пут о њему коментаришем уопште. И док је био жив, никада нисам ни једну реч написао, јер нисам био обожавалац његових песама за које мислим да су генијалне. Сви знате због чега га нису волели неки. То је она једна његова реченица коју је из ко зна којих побуда изговорио у Хрватској, а управо је везана за писмо. Данас „најнабеђенији“ Срби пишу како је Ђорђе „пљувао“ по српском језику. Хајдемо да се опкладимо (фигуративо) да ниједан од тих Срба није ни један једини промил допринео српском језику, а још мање писму. Шта је насупрот њима постигао Ђорђе – да му цела Хрватска одаје признање написаним речима на ћирилици! Замислите тај парадокс! У држави где се ломе табле на српском језику, у њеном главном граду се људи захваљују на српском језику и писму и то ономе ко наводно није волео тај језик! Ми тако данас имамо једну Јасмину Ранђеловић која у „ћириличким круговима“ можда и није позната, а њени текстови долазе до великог броја читалаца и утичу да се мења свест о писму. Она то ради на један особен начин, проткан историјом, културом и обичајима. Радослав Докмановић је у Прибоју поставио чврст ћирилички фронт, као тврђаву и брани је на начин како би сваки искрени саборац само могао пожелети. У Нишу имамо Жељка Филиповића који објављује и по 2-3 текста дневно. И то какве текстове! У просвети имамо Љубишу В. Јовановића чије се епске борбе за српско писмо препричавају. Дарко Бабић се хвата у коштац са државним органима и стручним дописима постиже значајне резултате. Милорад Ђошић организује промоције по читавој Србији и нема места где се његов глас за ћирилицу није чуо. Млада Маријана, графички дизајнер из Новог Сада, ових дана покренула је акцију у којој бесплатно врши ћирилизовање логотипа. Оригинална досетка! А шта је тек са Бојаном из Теслића (Република Српска) и Невеном из Крушевца за које ће се тек чути, ако већ није? Наравно, ту су сва остала удружења и фејсбук странице које броје десетине хиљада пратилаца и свакодневно објављују квалитетне текстове и фотографије. Морам да споменем и моју маленкост која је само делић свега онога што бисмо у наредном периоду морали да остваримо, а то је удружено и организовано деловање на пољу заштите ћириличког српског писма. Нема места за потискивање оних који се баве неговањем ћирилице. Господин Станишић је дефинитивно изазвао позитивне рекције многих људи који су га слушали и због тога је мој став још чвршћи и уверенији сам у његову добру намеру. Зовите људе, причајте са њима, дајте да удружено освешћујемо Србију и да свако од нас допринесе да положај ћирилице већ сутра буде бољи!
Најискерније, аздивљен сам енергијом за ћирилицу коај се просто шири из сваакее речеенице гдина Dejanа Svitatzа. Процењујем ад је то или вгееоам млад човек или има енергију младиаћ, без обзира на то у којим је годинама. Очигледно иам доста занња, има добру упућеност у то ко се и како данас бори за ћирилицу. Када је и моја амленкост започињала удружену борбу аз ћирилицу у оквиру првооснованог Удружеањ „Ћирилиац“ био сам веома сличан Дејану Свицу. И сам сам се обраћао иснтитуциајмаа, пердуезћима, општинама и појединциам с молбама и благим укориам што српски језик пишу туђим, хрватским писмом. Окупљао сам лингвисте у тој борби. Међу првиам Драгољуаб Петровиаћ, Мату Пижурицу, за мене „господиан срспке лингвситике“, данас, нажалост, почившег Драгу Ћупића, па проф. др Милоша Ковачевиаћ, добитника „Ћириличинее“ нааграде „Мркаљ и Вук“ за 2020. годину и још некее лингвисете од доброг гласа и великог знања. А најважнији и у пракси најкориснији сарадник постао нам еј, такоеђ, нажалост, данас почивши, мр Бранислав Брборић, дугогодишњег радника у Министартссву културе Србије,. Најевећи успех наш у „Ћирилици“ у којој је био и Немања Видић, један до пррвих вееликих добротвора у сваковрсној помоћи у раду „Ћирилице“ у току свих 20 гпдина великог и правог рата за ћирилицу (2001-2021) био еј тај што нам је постао велики сарадник и подржаавлац споменути Б. Брборић. Са њим смо, уз подршку тадаашњег министар културе Драгана Коајдиновиаћ, у сарадњи баш са Б. Брборићем формулисали даанашњи Члан 10. Устава Србиеј који је прошао на народном рееферендуму аз Устав 2006. године. Тај Члаан је аднас кост у грлу који нее могу никако ад прогуатју и сваре сви наши опоменти и заговорници „богатства двоазбучја“ само аз Среб и српски јеезик да би се задржало друго латиничко (хрватско) писмо како би се њњиме наставила азмена ћирилице све до њеног избацивања из свих обалсти употреебе српскго ејзика у Србији и свуад где жове говорницци и власници српскго јеезиак.
Осим тог уставниог Члана који је права САБља за ИЗДАЈНИКЕ ћирилице и њено замењиавње у „равноправности писама“ и богатству двоазбучај. Али, нажалиост, та САБЉА није посекла тардиционалне (и) срспке противнике ићирилице и кочничаре да се смањи у јавнсоти макар аз прроценат туђег писма у писању срспког језиак. Сва наша истаржиавњаа, али и уистражиавња многих других на тееребну срспког језикла поакзаал су да еј српско писмо изабчено из мнногих обалсту употрееб срспког језиак сто посто. Тако данас немаа у Србији готово ниејдног слова срспек азбуек у трговини, у обавештењиам ан производима, у банкама, у реекламама. И још у многим областима нема српскго слова ни на пушкомет ад се сретен. Све више теелевизија користи само хрватско писмо за српски језик, готово све новине у Србији изалзе само на хрватској латиници, многи издаваачи све рееђе штанмпају српске књиге ан ћирилици, на пример, највећи аднас издаавач српских књига „Лагуан“ ума т5ек око о,3 одсто књиаг на српском писму. Дакле, наша борба у којој смо молили установе, предизећа, општине, поејдинце и све остале ниеј далаа никакав резултат. Појединачна успела убеђивањаа неких сиротих пекара, валсника малих радњи и правиох Срба данаас су изузеци који одударају у општој поплави хрватске абецеде у Србији, успеева теек да нам кратко загреје Срце, а ондаа уђете у било коју књиажру и улицу (нпр. у галвну Београдску улицу Кнез Михаилову или у Н. Саду Змај Јовину и забележиете тек око један одсто ћириличких исписаа. Недаавно је истраживао председник Матице српсек Драгаан Станић колико је ћириличких исписаа у центру Н. Сада у Змај Јовиној и он јее избројао и обвајвио да ћирилицее има тек неешто више од један одсто. А када смо тражикли да Матиац ускалди Правопси срспкоаг језика с Чланом 10. Устава Србиеј, ниеј дозволио ад се о томе галса на седницци Скупштиебн Матице, чији смо и ми члан и који смо то предлагали. После петанестогодишњег мољења дражвних и лингвистичких институција да у свохјим делокрузима усклладее своје обавезее с ЧЛаном 10. Уставаа Србиеј, све ете молеб и доказивања наша њиам колико иам ћирилице и зашто јее нема, остаали су и ГЛУВИ и НЕМИ. Њих не занимају ниаккви пердлиози за спровођење Устава, Они кажу само „И алтиниац је наша“ (иако то није рекао народ у Члану 10. Устава Србије, и избегавају нее само ад сопроводе речену уставну, тј. народну обавез него неће ни да нас прием на разговор, а канмоли да ишта оддговоере наа нашее легален уставне азхетев и передлоге.
После свега тоаг, највероавтниеј ћетее и Ви, после 20 година рата за ћирилицу /колико је ми у првооснованој „Ћирилици“ водимо) доћи на наше ад се рат аз ћирилицу у Србији данаас (али и било када) може добити само када лингвсити српски (па и добар лингвиста Станишић) схвате ад ћирилица је довеедеан до руаб нестанак мееђу Србима веома смишљено, п0лански и да се она у живот никада не моеж вратити без двфаа неизбежан државна и лингвситичка посла. Не могу дааншња удружеањ за ћирилицу (која се боре за писмо на свој лични трошак одвајањем пара од својих уста аз ту борбу) против државне валсти којој ни после 15 годиан на пада на памет да су плаћени да спроводе свее уставнее обавезе аз коеј их плаћа народ, и док ссрспки лингвсити на хелбу и уз хлеба у дражвним институцијама за српски8 хјезик, а нормирају и адље Српски језик на два писма из ере сербокроатситике, и комунистичког прогона ћирилице после 1954. године. С таквим лингвситима у струци и правопису данашњем, као ис властима коеј се од 2006. годиен све једбнајко оддносе према Члану 10. који је народ изгласао — ћирилице у Србихји моеж бити само све мање. Не постоје те молбе које ће умилостивити обмануте да се врате своем писму у свом језику док и лингвисти и властс уопште нен узимају у обзир шта је народ изгласао на референдуму аз Устав Србиеј 2006. године и док лингвисет срспке уопшет не занима исти члан Устава у њиховом нормиарњу (стручном, правописном) језиак Сраб. Станишићева и још неких лингвиста убеееђањ ад ћирилиац међу СрбимА нестаје СПОНАТНО, СЛУЧАЈНО, ДЕТИЊСКО ЈЕ НАИВНО УБЕЂЕЊЕ ЗА ЧУЂЕЊЕ СВИХ КОЈИ ЗНАЈУУ КАКО СЕ У њеВРОПИ И ЦЕЛОМ СВЕТУ ЈЕДИНО УСПЕШНО И СТОПОСТОТНО ЧУВА СТВАКОД РУГО ПИСМО У СВАКОМ ДРУГОМ ЈЕЗИКУ.
Живи били најпре Ви и многи млађи а тек онда и ми старији од Вас, па ћете видети да ћемо се, макар аз 20 нових годиан Ви са мно9м и Видићем саагалсити ад без норнмалне валсти и нормалних лингвиста вишпе никада у Србији ћирилица неећее достићи ни 30 одсто хрватскее абецеде.
Свако добро, уз нашу захавалносз што смо постакли асарадници на Вашем сајту и надамо се ад ћемо дуго сарађиавти и поред данашњих неких наших различитих мишљења. Па и норнмално је да баш исто мали број људи може ад мисли јер имамо различиет гфлавее. Мене лилчно одвано радују различита мишпљења у теорији. А пракас ће показати шат ће с ћирилицом бити. Овако како је сада, готово ад нишат не ваља.
Али, није аднас крај нашеег рата аз ћирилицу. Нека буде и биће његошевска „борба непрекидна“, јер еј и сам живот „борба неепрекидна“ (Живојин Мишић).
Драгољуб Збиљић поздравља свее који знају вредност и авжност ћирилицее за српски род још од преве срспке ћирилиец са знаком ђ (ђерв)., а то је негде од Саве Немањиаћ па до данас.
(Извињење за нессрееђм компкутер који погрешно распоређује слова и када више пута покушам ад их доведен у еред.)