Предање о „заборављеним“ сурдуличким староседеоцима

Сурдулички сватови

Након опсежне објаве о првим српским родовима који су населили Сурдулицу, одлучили смо да напишемо још неколико података који нису забалежени у путописима с краја 19. века, али који постоје код потомака неких родова као предање. Напомињемо да о њима данас пишемо без навођења литературе, а ако и када будемо нашли записе објавићемо и тачни назив дела и аутора који је о њима писао.

Ради се о три породице, чији потомци и данас живе у Сурдулици, а за које постоји сумња да су можда живели у иногошком селу Сурдулици и пре Ослобођења. То су родови Антића, Петровића и Стамболија. Једини писани траг до кога, на жалост нисмо дошли, а у којем се спомињу ова три рода, јесте дело путописца, по свему судећи албанског порекла, који је забележио да су они у време Ослобођења 1878. године гравитирали у Сурдулици, поред 5 арбанашких и две циганске породице. Ово наводимо без икаквог сазнања када је овај податак записан и на основу ког извора, међутим, циљ нам је да подстакнемо будуће истраживаче, да узму и ову чињеницу у обзир када обрађују касни период Иногошта. Ми ћемо се наравно трудити да

Надамо се да ће потомци ових родова учествовати и у ДНК истраживању које организује Друштво српских родословаца „Порекло“, јер је генетика егзактна наука и на најбољи начин може потврдити веродостојност неких навода.

Сви који се баве изучавањем порекла, требало би да знају неке полазне основе, без којих је немогуће доћи до правих чињеница. На пример, када се у литератури наведе да је одређени род први населио неку географску целину, истраживач мора бити свестан да је убрзо након тога морало доћи до масовнијег насељавања тог места из неколико разлога. Први је тај што један род, колико год да је велики, не може сам да функционише на једном подручју, јер није природно. Други разлог се огледа у „продужењу врсте“. Да би се момци из неког рода женили, а девојке удавале, морали су постојати и други родови с којима би се „мешали“. Сада замислите да ли је могуће да три српска рода живе стотинама година на једном малом подручју, како неки тврде и да опстају. Раније је оквиру рода било много људи и већ после првог „мешања“ са другим родом било би немогуће да се склапају нове везе између чланова та два рода. У прошлости је српски народ и те како водио рачуна о томе. Тачно је да су се будуће младе тражиле и у околним селима, али је потреба да се буде у окружењу са што више „својег света“ била много јача од „шетања“ по селима и „тражења“ будуће младе / младожење.

Наставиће се…