У последње време, када је било речи о загађењу у Сурдулици, много је било полемике око тога шта је истина, а шта лаж, ко за кога ради и има ли неко лични интерес у ономе што ради и прича. Верујем да је било појединаца који су желели да искористе читаву причу како би себи прибавили неку врсту користи, међутим, чини ми се да је у сенци остала она права борба и оно око чега се читава прашина (и буквално) подигла.
Било је много људи који су напамет причали о нечему о чему су веома мало знали, као и оних који су, изманипулисани појединим актерима, слепо бранили туђе ставове. Мало је људи који су били укључени у ову борбу и који су детаљно познавали сваки корак. Ти људи нису интерпретирали истину о највећем загађивачу у Сурдулици, већ су предано радили, скупљали доказе, разговарали са одговорним људима из врха државе, обилазили терен и упознавали се са оним о чему су касније упозоравали ширу јавност. Већина Сурдуличана је ову борбу схватила као декларативну где ће коначни резултат одговарати изреци: „Тресла се гора, родио се миш“. На жалост, велики број Сурдличана није препознао стварну опасност која ће их изнова будити. Закључак је да нисмо као друштво спремни да одговорно размислимо о будућности. Оно што је било очекивано је да ће се укључити сви сектори и указати на проблем загађења животне средине. У овоме, као најодговорнији, потпуно су заказали – здравство, које је требало да активно учествује и изнесе све чињенице о оболелима на територији општине, затим просвета која би образовала наше најмлађе и указала им на проблем загађивања и стручне службе, пре свега мислим на учене људе који се баве техничко-технолошким делатностима и који су морали употребити своје знање и објаснити свим Сурдуличанима шта свакодневно удишу. Потпуно неочекивано, појавили су се људи који су покренули читаву акцију, јер су сматрали да су део целине која је одговорна за указивање на проблем који постоји. Својим радом и деловањем показали су свесним људима да покрећу нешто од општег добра, а не да прибаве неку корист (каква ли се то корист може прибавити?). Интересантно је колики је степен неупућености јавности, која је статична када се ради о важним стварима. За многе људе битније је да ли је комшија у продавници купио један или два хлеба, док на помен амонијака и сумпора у ваздуху нису спремни да замарају свој мозак! Ваљда тако реагују под утицајем отрова који су дубоко ушли у кору мозга.
Било је много људи који су напамет причали о нечему о чему су веома мало знали, као и оних који су, изманипулисани појединим актерима, слепо бранили туђе ставове. Мало је људи који су били укључени у ову борбу и који су детаљно познавали сваки корак. Ти људи нису интерпретирали истину о највећем загађивачу у Сурдулици, већ су предано радили, скупљали доказе, разговарали са одговорним људима из врха државе, обилазили терен и упознавали се са оним о чему су касније упозоравали ширу јавност. Већина Сурдуличана је ову борбу схватила као декларативну где ће коначни резултат одговарати изреци: „Тресла се гора, родио се миш“. На жалост, велики број Сурдличана није препознао стварну опасност која ће их изнова будити. Закључак је да нисмо као друштво спремни да одговорно размислимо о будућности. Оно што је било очекивано је да ће се укључити сви сектори и указати на проблем загађења животне средине. У овоме, као најодговорнији, потпуно су заказали – здравство, које је требало да активно учествује и изнесе све чињенице о оболелима на територији општине, затим просвета која би образовала наше најмлађе и указала им на проблем загађивања и стручне службе, пре свега мислим на учене људе који се баве техничко-технолошким делатностима и који су морали употребити своје знање и објаснити свим Сурдуличанима шта свакодневно удишу. Потпуно неочекивано, појавили су се људи који су покренули читаву акцију, јер су сматрали да су део целине која је одговорна за указивање на проблем који постоји. Својим радом и деловањем показали су свесним људима да покрећу нешто од општег добра, а не да прибаве неку корист (каква ли се то корист може прибавити?). Интересантно је колики је степен неупућености јавности, која је статична када се ради о важним стварима. За многе људе битније је да ли је комшија у продавници купио један или два хлеба, док на помен амонијака и сумпора у ваздуху нису спремни да замарају свој мозак! Ваљда тако реагују под утицајем отрова који су дубоко ушли у кору мозга.
С обзиром да смо у данашње време сведоци лажних вести, манипулација информацијама, показаћу на једном примеру како све то функционише.
Пролазећи кроз индустријску зону Сурдулице, затекао сам овај призор:
Да сам хтео да јавност изманипулишем истог дана бих на овом блогу поставио тему: „ЕВО КАКО НАС ТРУЈУ“. Међутим, након неколико тренутака уверио сам се да издувни гасови потичу од теретног возила које се кретало магистралним путем.
Довољно је јасно да немамо намеру да ову борбу водимо сензационалистичким приступом, већ само изношењем чињеница и праве истине.
И тај камион који толико фурња је опсаност по здравље људи у околини којом пролази. Сигурно користи нафту као гориво а продукти сагоревања су изузетно токсични и мканцерогени. Полиција би таквог тровача сместа зауставила и избацила из саобраћаја, и послала на мерење концентрације издувних гасова у којима би велика доза био угљенмоноксид. И наравно, платио би повелику казну. Али, ово је Србија! И због тога ми је много жао, што се толеришу овакве појаве