Ових дана беше упечатљиво велики број деце у граду, која по групама трчкараше од радње до радње тражећи „пригодан“ поклон својој учитељици за Дан жена. Да је празник жена одавно изгубио сваки смисао у материјалном аспекту, показује чињеница
што се велики новац издваја за, често бесмислене ствари, а позадина може бити сасвим другачија, рекао бих упозоравајућа. Сматрам да је овај феномен много боље објашњен на страници Вечерњих новости, па ћу чланак пренети у целости:
ДАРОВИ КАПАРИШУ БОЉУ ОЦЕНУ У ЈУНУ
ОСМОМАРТОВСКА еуфорија дође и прође, али не и агонија за већину родитеља школараца. Наиме, последњих година цвет и чоколада за учитељицу и омиљену наставницу на Дан жена више се не рачунају као поклон, а ближи се и крај школске године када би требало припремити нови „звучни“ дар.
Књига је престала да буде прикладан знак пажње, откако су парфеми, брендирани сатови, кожне торбе, ваучери за путовања… постали уобичајени избор. Док су неке маме на себе преузеле улогу организатора у куповини нимало симболичних поклона, оне друге су изгубиле право гласа. Да се побуне. Да кажу да је поклањање за празнике лепа традиција, али не и такмичење, лицитација „ко даје више – ко даје мање“. Да је непримерено да се, како се најчешће дешава, сакупља по 1.000 динара од сваког ученика за нешто што би требало да буде само знак пажње. Симпатична успомена. Да се тако деца стављају у незахвалну позицију, јер многа не могу да издвоје толико новца у те сврхе. Да се тиме и учитељице доводе у ситуацију да црвене пред ђацима и правдају се да нису то очекивале.
Весна Петровић, психолог и психотерапеут, каже да смо изгубили компас у материјалистичком времену, па је и куповина поклона просветним радницима постала ствар додворавања, повод за социјално раслојавање међу ученицима, покушај да се на јефтин начин сакупе скупи поени код оних који уче и оцењују децу, али и да се ти исти ауторитети понизе.
– Јер, с једне стране, свака учитељица ће се, признала то или не, обрадовати неком скупљем поклону, док ће је, с друге стране, то ставити у ситуацију да нешто дугује ђацима и да мора да буде попустљивија према њима или блажа у оцењивању – објашњава Петровићева. – Ако јој ученици поклоне нешто у вредности од 30.000 динара, како да се не осећа као дужник? Или још горе, ако су у питању појединачни поклони, па од једног ђака редовно добија скуп парфем или сат, тешко да ће задржати објективан однос према његовом знању. То је просто природна реакција коју је тешко исконтролисати.
На интернет форумима учестале су расправе на ову тему. Покрећу је родитељи који сматрају да је лоше што се одлука о поклону претворила у родитељску кампању. Они наводе своја искуства и мишљења:
– То је прерасло у неку врсту такмичења. Неке маме инсистирају да сакупљамо по 1.000 динара и за 8. март и за крај школске године. Купују јој поклон за рођендан, чак сам видела да је, и када се врате са рекреативне наставе, сачека поклончић.
– Ове године се за 8. март није сакупљао новац, него је свако индивидуално доносио поклон. Како су јој деца одједном дала поклоне, учитељица је сваки отворила и питала ко јој је шта донео. Згрожена сам тиме. Не знам да ли је у питању помодарство, али не свиђа ми се тај „обичај“, јер не желим да детету купујем оцене нити статус у друштву.
– Појединци иду толико далеко да учитељици дају поклоне и када добију добру оцену на контролном задатку. Грешка је, пре свега, до родитеља који такво понашање подстичу и развијају лоше навике код деце, али није мала ствар ни када учитељица прихвати поклон, уместо да га одбије, и још прави разлику међу децом на основу цене дара који је добила.
Саговорница „Новости“ каже да је многим наставницима заиста непријатно због овога и да многи уче своје ђаке да поклони морају да буду само симболични, али да родитељи ту воде главну реч. Уосталом, додаје, ово је само слика и прилика урушеног система вредности.
– Поклањање се претворило у куповање наклоности педагошких радника и окидач за поделу међу вршњацима. Родитељи који могу да издвоје већу своту за поклон шаљу поруку својој деци да више вреде од оних који немају исте материјалне могућности, што малишани усвајају и са тим сазнањем иду даље кроз живот. На остале гледају са висине, јер су се осетили моћно – каже психолог и поручује да би цвет и чоколада морали да се врате у игру.
ПОКЛОН за просветне раднике, каже Петровићева, није и не треба да буде споран, када је знак пажње и израз захвалности ученика, али не сме да буде средство за постизање опасних циљева.
– Ту, пре свега, мислим на куповину оцена, наклоности, статуса миљеника, „бољег“ и „вољенијег“ ученика. Такве ствари се трајно урезују у личност детета, утичу на развој његове слике о себи, па тако имамо ђаке који су неоправдано пуни самопоуздања и оне којима је оно крајње урушено – објашњава психолог.
Извор: Вечерње новости