Ово је период када користимо прилику да анализирамо годину која је на измаку. И док се радници у јавном и приватном сектору организују и помпензно прослављају крај Старе и почетак Нове године, поставља се питање шта конкретно славимо и чему се радујемо? Да ли је то истинска жеља да означимо један успешан период у којем смо испунили све зацртане циљеве или се ради о примитивној потреби да покажемо да постојимо?
Не бих могао да сигурам да већина Сурдуличана дели мишљење из наслова, али оно што се често чује на улици, славама, на послу, осликава баш ту сурову истину о судбини наше варошице.
Од почетка године овде није отворена ни једна фирма која би могла да се похвали да је запослила осетни број радника. Фабрике у индустријској зони су испражњене и о неком великом броју радника не можемо да говоримо. „Најозбиљнија“ која може да се похвали са око 100 запослених је и најпроблематичнија, јер већ годинама не хаје због негативног утицаја на здравље људи и животну средину. Фабрика која се налази у власништву чувеног светског бренда, а која је смештена у горњем току реке Врле, своје раднике мизерно плаћа иако се хвали огромним годишњим приходима. И она ће нам у будућности представљати главобољу када се будемо суочили са несташицом воде.
Власина, која је одавно морала да нас „хлебом ‘рани“, једва да и егзистира као неко туристичко место, јер се годинама ништа не улаже. Осим што приватни смештаји у сезони имају ту и тамо посетиоце, садржај који се „горе“ нуди готово да је безначајан. Може се слободно говорити о потенцијалу који локална власт не уме да искористи.
Од саобраћајница у које је улагано, једино је пут Алакинце – Сувојница – Декутинце пристојан. Све остало су коловози испод просека очајног квалитета и стања. „Надлежне службе“ постојеће рупе санирају „крпљењем“ песком! Тиме се уништава возни парк који нам је на доњој скали упоређујући га са остатком Србије.
Као по правилу и по угледу на новије вицеве, водоводна и канализациона мрежа се решавају тек када се одраде путеви и тротоари! Пракса је да се та места до краја не санирају већ се остављају на пола завршена. Несташица воде није реткост, а у последње време мештани остају и без струје. Када уличне расвете нема, мештани сами пријављују и „јуре“ надлежне. Било је случајева да одборници не предузимају ништа иако су им улице у којима живе, данима у мраку.
Саобраћајни колапс је нешто са чим живимо годинама. Полиције има тек увече када је све празно, а преподне не предузимају ништа. Са власницима појединих објеката као да су у договору да им не дирају муштерије које се паркирају непрописно.
Реновирање болнице је нешто што важи за најзначајнији инфраструктурни пројекат, а запослени се према пацијентима односе без поштовања (част изузецима). Запошљава се нестручан кадар, а стручни одлазе, док се поједина одељења гасе. Пацијенти су незадовољни услугом, чистоћом и опремљеношћу одељења. За ситније интервенције шаљу се у веће центре.
Поверење у другу здравствену установу нису ништа већа, јер је приметно да бољу услугу добијају пацијенти из осталих општина округа, поготово из Бујановца и Прешева. Одсуство свести је тек упитно ако узмемо у обзир да је руководство Санаторијума у једној емисији на РТС означило фирму Кнауф као значајног загађивача, док им је књигу о стогодишњици оснивања спонзорисао лично Кнауф!
Мало је садржаја који је посвећен младима и све што постоји резултат је посвећености појединаца. Организованих пројеката нема.
Манифестацијама и пројектима управљају људи без акредитива и компетентности, већ су ту постављени по партијској линији. Не поштују се људи са знањем и стручношћу, а њихове идеје нису предмет разматрања. Манифестације служе за личну промоцију и врло често наилазе на подсмех мештана.
Школе, иако је приметан помак, не показују довољну отвореност да се мењају на добробит ђака. Родитељи који су заинтересовани за то да им дете стекне квалитетније образовање, нису задовољни начином на који им поједини просветни радници то омогућавају. Сурдуличке школе се по анализама Министарства просвете не рангирају добро.
Свеопшта ситуација у Сурдулици је јако неповољна. Незапосленост је висока, могућност бављења спортом недовољна, културних активности је мало. Сурдулица нема медије који би покрили потребу за информисањем. Критичко мишљење се не може јавно чути. Евидентно је исељавање људи из варошице и према свим показатељима Сурдулица ће прерасти у општину са претежно старијим живљем.
Док се све ово уживо догађа, пред очима најодговорнијих, нема конкретних мера нити назнака да се ишта од тога промени на боље.