Баш је овако како стоји у наслову. На „инаугурацији“ детета 01. септембра потребно је да буду присутни мама, тата, баба и деда – минимум. Пошто су две године раније успели да „резервишу“ жељеног учитеља/ицу, ред је да се чланови породице и лично појаве пред „школски одбор“. Док дете помало уплашено и затечено седи у клупи и одмерава учионицу и другаре, фамилија облеће са мобилним телефонима. Само неколико сати касније дете ће постати звезда инстаграма, а честитке многобројне родбине ће се низати у суперлативу.
Велики број деце ће се тада први и последњи пут сусрести са толиком пажњом у вези њиховог школовања. Све што се након тога догађа јесте шаблон који је постао устаљен генерацијама уназад. Родитељи бивају незаинтересовани за суштинско образовање свог детета. Изостаје подршка свом ђаку, нема заједничког рада, нема помоћи нити узајамне конверзације. Родитељи се повлаче из даљег процеса убеђени да је њихово учешће сувишно. Пред дечијим неуспесима слежу раменима не препознајући своју одговорност.
Школство и пролазак јединке кроз образовни процес одавно је прерастао у шаблон, у формалност која никоме није од користи. Борба за бројчану вредност оцене надмашила је борбу за знањем. Знање више није елемент који је важно поседовати и надограђивати. Неко ће вам чак рећи да је оно релативна ствар, па и да вам може бити препрека у правилном расуђивању. То је теорија незналица којим прикривају своје незнање, а још ако сте лепо васпитани лако ће вас убедити у ову подвалу. Дакле, постајемо друштво лоших ђака. У таквом друштву се изокрећу праве вредности и ствара лажна слика о идеалима.
Родитељима није лако, а околности у којима живимо отежавајуће утичу на начин васпитавања деце. Све то изискује посвећеност, бригу и додатно време које би требало посветити нашој деци, јер другачије не бисмо могли да од њих направимо добре људе.
