Размишљајући како да опишем данашњу прославу Светих Сурдуличких мученика, одлучио сам да у тексту не наведем ниједно име савременика. Уколико вас занима ко је све био на литургији и литијама, наћи ћете, верујем у оним медијима који имају препознатљив стил писања. „Волим Сурдулицу“ је ван тих шаблона, није укалупљена, па ће љубитељи писаних речи, надам се уживати у још једној нетипичној објави.
Данашње саборно обележавање не би било потпуно без Свечане академије одржане у предвечерје празника, која је испунила сва очекивања. Беседе, музика, песма. Све то сам доживео веома емотивно и тешко ми је да опишем иако су осећања била једноставно погађана чулним вибрацијама у прецизно одређеним тренуцима. Седео сам у сали СКЦ и пребирао по хиљадама прочитаних информација о Мученицима. Ових дана ме мучи помисао на то шта је са онима који су страдали овде, а да за то нико није знао осим њих самих? Господу они нису промакли, али због чега их ми нисмо забележили? Оно кад чујемо „пострадали мученици, знани и незнани…“, е то – незнани, то је оно што боли и мучи. Ово је суштински проблем, јер нас већ сад осуђују да преувеличавамо бројке, а ми се правдамо, шта друго, него да не желимо да калкулишемо. А бројка је спорна управо због нашег немара у вези „незнаних“, јер „знани“ представљају егзактну вредност. Да неко злонамеран не схвати погрешно, свака жртва је важна, међутим како нам се страдалничка историја не би поновила, а већ јесте, више пута, морамо да се пажљивије односимо према прошлости. Морамо неговати културу сећања и морамо много читати. За почетак, не смемо да допустимо да нам извештаји др Родолфа Аршибалда Рајса буду непознаница. Ми му, на жалост, ни после сто година не успевамо правилно да изговоримо име, већ га прекрштавамо у Арчибалд. Рећи ће неко није важно. Баш због тога, што нам кроз историју многе ствари нису биле важне, наша деца данас имају магловиту спознају прошлости. Јуче историја, данас ћирилица, сутра ко зна шта треће и вакуум у образовању постаје све већи.
Моја срећа и трачак светлости који сам донекле назрео, огледа се у деци која су данас присуствовала литургији, ако хоћете и свих ових дана кроз различита учешћа на литерарно-ликовним конкурсима и другим уметничким програмима. Деца данас знају о дубодолинама много више од свих нас и од свих претходних генерација деце. Свакако да смо и ми, њихови родитељи, допринели томе, можда је за то заслужан и тренутак у времену, у којем и ми сада живимо, без обзира на прави разлог, суштина је да постоји темељ који убудуће ваља неговати.
Било је данас симболике и у киши, која је сабрала окупљени народ под орах у дворишту цркве. Никоме киша није сметала и кад боље помислим, а нисам једини то помислио, то што смо покисли и то је једна врста искушења. Премала наспрам оног на који су стављани сви Срби пре једног века, када су изговарали молитве и певали песме, док су последњи пут удисали овоземаљски ваздух. Дакле, и киша је била с разлогом. Да присабере све у једно – децу, сељаке, чиновнике, учитеље, свештенике, војнике, обичан свет. Била је то прилика да се неки људи по први пут сретну, упознају, али и да науче. Цитирани искази др Рајса, Боре Станковића, Вилијама Драјтона остаће упамћени и још више продубљивани, јер су они променили наше сазнање о Светим Сурдуличким мученицима.
Управо је др Рајс свима нама упутио речи да одзвањају и протежу се у будућност. „Чујте Срби“ је опомена какви не смемо бити. Тај генијални ум нам је видео мане које ће нас дуго пратити. Главна мана на којој нам замера јесте идолопоклонство, потреба да се додворавамо људима који су у једном тренутку стекли мало више новца, а ми их на основу тога учинили моћним. То је рак-рана Срба и у 21. веку. Уместо интелигенције, елите, али стварне, вредности су девастиране кроз скоројевиће и оне који им удовољавају. Разум, стваралаштво, здраво промишљање постали су безвредни под утицајем јаког таласа полтронства.
Завршићу овај текст у, ипак светлијем тону. Понос због урађеног, задовољство због виђеног и вера у предстојеће су оно што ме покреће да наставим, да не станем, да пробам да довршим започето. Др Рајс нам је само дао увод, а на нама је какав ће облик попримити наше дело.
