Да ли су за пропадање села криви људи који се не враћају или је мало и држава одговорна?

За данашњу тему одлучили смо се након одгледаног дела емисије на националној телевизији у којој је било речи о селима у југоисточној Србији. Гост беше „релевантни“ саговорник који је иначе запослен у једном од многобројних завода, агенција, комесаријата. Наратив који преовладаваше у емисији: млади не желе да се врате на село, еко села су будућност, развој дигиталних села за „дигиталне номаде“. Запитали смо се: КОГА ВИ ЗАСМЕЈАВАТЕ?

Није ово усамљени случај. Годинама слушамо о томе како би требало да размишљамо о повратку у руралне средине. Када нам то говоре, објашњавају да је живот тамо здравији, храна је проверена, мирније је. И као по правилу, млади су криви што се не враћају. Неко би помислио да су наша села савршена, да су куће у добром стању, путеви добри до сваког засеока, струја, вода, све то има, овце чекају ограђене, домаћинства су оформљена, продавнице су ту близу, амбуланта, школа, међумесни превоз, све то функционише… Шта чекају млади, нека пакују кофере и покрет.

Није уопште тако. Село је деценијама занемаривано, а у ово наше, југоисточно, се није улагало, нити ће. Водитељка у поменутој емисији оптимистички говори о неком домаћем хлебу, кајмаку и сиру, а ја се мислим да ли је реална и зна ли она колико је сложено доћи до неког млечног производа каквог га она замишља?!

Када би се неко одлучио да оде у село које помињу у тим културно-забавним емисијама у којима се десетак пута помене фраза „брига о селу“, на који начин ће да обезбеди својој деци образовање? Чиме ће и којим путем да оде до најближег већег места? Шта је са социјализацијом младих и одраслих? С ким ће у селима разбијеног типа, та породица која оде, да се сутра дружи? Шта је са редовним здравственим прегледима, потребом за зубаром, да не помишљамо о здравственом проблему који изискује хитно медицинско збрињавање.

Медијска јавност не сме да каже да је држава та која је заказала и да упркос постојању Министарства које се тобоже брине о селу, ситуација у овим нашим селима је катастрофална. Уместо тих села спомињу се нека дигитална. И учињени су огромни напори да се привуку, пазите сад – дигитални номади! То су они који долазе из белог света да уживају у природи док лупају по тастатури својих лап-топ рачунара. Као што нас убеђују у блаженство које нам нуди фенг-шуи, јога, веганство и остале модерне новотарије, сада ће да нас уче да у свакој штали, кокошињцу, на пласту сена инсталирамо „WI-FI“ одашиљаче да би диги-номад могао да „даунлоудује“ слику кокошке која је управо снела јаје.

Натерао бих сваког ко критикује и оптужује народ за пропаст села, да својим личним примером покаже, да први оде у село, да пошаље своју децу, па тек након годину дана да одржи предавање и да нам говори о благодетима које она нуде. Али не у она војвођанска, већ у ова овде заборављена.

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *