Ђаци и просветни радници школе која носи име Вука Караџића, утемељивача српске писмености новијег доба, приредили су упечатљив наступ, на дан Вуковог рођења, у згради Сурдуличког културног центра. Обележавањем Дана школе, још једном су успели да истакну значај своје образовне установе и мештанима Сурдулице покажу квалитет који се у њој годинама развија и негује. Посвећени наставни кадар, под руководством директорке која је истинским ауторитетом допринела да ова школа понесе епитет врхунске образовне установе, на професионални начин су анимирали децу и из њих изнедрили праве глумце у чијем наступу су уживали сви у публици.
Не могу да се одупрем утиску да је све ово изгледало као пре тридесет година, када су тадашњи просветни радници приређивали наступе, типичне Новој школи. Свако ко припада тој генерацији, сећа се еуфорије коју је са собом носила припрема за главну свечаност. Сећамо се наставника Милка, који са хармоником стоји испред хора и одмереним покретима ноге задаје почетне тактове, са снажном гестикулацијом фацијалних мишића. Њега је сада заменио нови наставник, који са сличним жаром „покреће“ уиграни хор.
Када су на сцену изашле ученице које су водиле програм, почео сам да преиспитујем себе да ли сам са сином могао још боље да прорадим дикцију, али се уздам у стручност наставница српског језика које су са децом увежбавале и припремале их. И све је било апсолутно детаљно прорађено. Наставничка компетенција уз додатак талента, који није мањкао деци која су била на позорници, учинили су да пажња публике буде одржана током читаве приредбе.
Како се приближавала тачка у којој је учествовао и мој син, обузимала ме трема, слична оној када сам и сам стајао на позорници и рецитовао већ припремљене одломке. Међутим, трема тих учесника је нешто другачија, она је позитивна, неопходна, јер је покретачка. Ова сада, у публици је родитељска, са питањем које се изнова враћа: „Шта ако дете стане, заблокира, заборави текст?“. Како наивно размишљање поприлично искусног родитеља, који се понајмање боји јавних наступа… Наравно да је било све одлично. У ствари, сва деца су показивала због чега смо ми земља глумачких талената, генерације уметника које су на оваквим наступима израстале у озбиљне светске глумце. Деца су заправо на тренутак ушла у кожу старијих и показала нам како нас умешно имитирају.
Да резимирам, школа је утиснула свој печат и ако је циљ био да се изазову најлепше емоције, онда је он и постигнут. Чух да су неке жене биле на граници да заплачу, што ме не чуди с обзиром да су и моје очи биле пуне суза. Наставите да нижете успехе, не престајте са одржавањем приредби, укључите што више малишана, негујте здраве навике и односе.
Да би објава била комплетна, не заборавимо да је и Општина Сурдулице узела учешће и показала бригу о деци и захвалност наставницима, доделивши новчане награде најистакнутијим појединцима.
„Волим Сурдулицу“ ће наставити да пише о деци, јер је то она будућност која ће ускоро постати садашњост и која ће бранити вредности утемељене на култури, поштењу, Светосављу и здравим основама живота.
