Још један сабор трубача у Сурдулици је завршен, а утисци су разнолики и помешани. Чини се да је квалитет извођача ове године био веома добар, што представља субјективни став аутора текста. Међутим, градски трг је посетило никада мање људи, али ћемо за разлозима таквог стања трагати неком другом приликом. Оно што је евидентно јесте да је и ове године, сада већ традиционално, најмање интересовање показано према традиционалној музици. Тек је нешто више од пет редова клупа испуњено у дворишту цркве Светог Ђорђа, а програм не да је био добар, него је представљао нешто што скорије није приказано у Сурдулици. То показује колико смо доследни као људи, а пуна су нам уста о васпитавању наше деце и о неговању истинских културних вредности и националној свести. Елем, они што нису тог дана били у цркви, остали су ускраћени за предиван концерт.
Дан други, иако је првобитно најављен наступ Ане Бекуте, то је измењено у последњи час (касније смо сазнали да је госпођа Ана у Апатину, јавила нам родбина). То што се организатор нешто прерачунао, за мене лично никакав проблем, јер бих морао да преседим код куће. Овако, не само ја, већ и велики број суграђана је уживало у више него добром наступу Стефана Здравковића (алијас Принц од Врање). На жалост, није то тако велики број посетилаца који би се очекивао, али добро, свако има свој укус, а и право да из неког разлога не дође на концерт – баш као и у случају прве вечери. Да напоменем да је Принц од Врање, са својим саставом успео да направи лепу атмосферу и да омладину анимира и покрене, а ове старије врати у прошле дане када је, како каже једна легенда, ноћни живот у Сурдулици постојао.
Треће вече било је резервисано за ОК бенд. Е, ово је био повратак у прошлост са стилом, јер је Горан у пуном смислу речи показао да је „сурови“ професионалац и „решетао“ на бини изводећи властите, али и хитове својих колега. На пола наступа му се придружила Ивана која је улепшала и испунила наступ. Ивана је иначе певачица која често наступа са момцима из ОК бенда. Сувишно је рећи да су готово сви посетиоци били одушевљени, уз напомену да и поред великог броја људи поређаних испред бине, сурдулички градски трг је могао да „прими“ још толико.
Никако нећу да заборавим трубаче због којих се иницијално и одржава манифестација Власинско лето. Звуци трубе су се свих ових дана ширили сурдуличком котлином, делимично нас подсетили на време када је све врвело од људи и када је централна манифестација била организована у дворишту ОШ „Вук Караџић“. Наравно да је присутна носталгија и то је нормално осећање које се јавља код нас који се сећамо летњих сурдуличких дана и вечери који су били нешто посебно.
С обзиром да је сврха ове странице да покреће идеје, издвојићу неколико речи, па ако их неко од челних људи наше општине прочита, хвала му на томе. Манифестација „Власинско лето“ по свом значају и многим чиниоцима, морала би да поприми регионални карактер, а не само локални. Пропустили смо још једну годину да промовишемо оно по чему смо најпознатији, тј. нисмо то урадили на прави начин. Најодговорнија је Општина Сурдулица, као организатор манифестације који није успео да укључи све субјекте који би могли да раде на промоцији. Најава Власинског лета била је „сиромашна“ и недовољна и то за потребе локалног становништва, а да не говоримо да је одјек према региону био никакав. То је недопустиво, јер тиме умањујемо читав значај који манифестација сама по себи носи. У први план је поново била жеља за промоцијом и личном сатисфакцијом појединаца. Да ли се неко запитао какав је сигнал послат најмлађима и зашто није предузето много више да они буду центар свечаности. Један сабор траје четири дана и они би морали бити испуњени разним садржајима. Нема штандова рукотворина, нема приказа знаменитости, нема домаћих производа, преко дана је огромна празнина времена које је неиспуњено.
Питам се због чега није недељама унапред најављиван и промовисан програм манифестације? Да ли је могао да се исфинансира један билборд између Хана и Врања који би привукао пажњу хиљадама туриста који баш у овом периоду пролазе на 10 километара од наше варошице и који би се можда одлучили за један дан одмора у непосредном окружењу? Ето посла за угоститеље, ето додатног профита.
Супротно томе, о Власинском лету се у медијима тек сада говори, када се завршило. Тенденција је таква да ће из године у годину бити све мање људи, а туриста уопште, ако се нешто не предузме.
Svaka čast za ovaj tekst. Mislio sam da je kritika napustila ovu zemlju i da je svima odavno svejedno, posebno za kolektivne vrednosti. Ovaj vaš tekst je istinski patriotizam na delu. Da napomenem da sam slučajno na isti naišao tragajući za informacijama o tome ko je od orkestara učestvovao. Nigde ništa. Ovo predtakmičenje, koje je nekad imalo ozbiljniju konkurenciju od same Guče ima baš taj problem sa marketingom. Možda bi nešto pomoglo da se snimci takmičenja dokumentuju, postave na internet, kao i sve ostale informacije. Ovo je vreme društvenih mreža, a ja ne znam ni ko je svirao, a još manje kako, a pratim tu muziku 20 godina.
Хвала Стефане на лепим речима. Не могу да опишем задовољство када прочитам овакав коментар, али и тугу када схватим да је мали број људи заинтересован да нешто мења на боље. Живео ти мени!