Изучавајући тематику о Сурдуличким мученицима, наилазио сам на занимљиве податке који су ме подстакли да истражујем неке детаље како би добио што веродостојнију слику о њиховом страдању. Без обзира на скроман материјал који поседујемо као држава, могуће је доћи до закључака који се намећу пажљивом читаоцу. Покушаћу да један делић из прошлости анализирам и тај мозаик саставим у логичку целину повезаних појмова.
У најновијој историји (овој коју ми проживљавамо), сведоци смо да се Сурдуличким мученицима одужисмо сврставањем у ред светаца, међутим, сада се на неки посебан начин суочавамо са њиховим поновним страдањем. То страдање се огледа у немару и неприкладном односу према месту њиховог страдања и када би се такав тренд наставио, главни актери и одговорни субјекти не би били ништа мањи злочинци него они крволоци што им узимаше животе. Између та два страдања прошао је читав један век, а у међувремену, одиграо се још један чин који је по званичној верзији покушај затирања већ убијених мученика. Или можда то није било тако?
Ослањајући се на доступне изворе, прича иде овако:
По завршетку Првог светског рата, почиње се са ископавањем посмртних остатака жртава настрадалим у бугарском терору од 1915. до 1918. године. Они се чувају у привременој костурници све до 1924. године када се свечаним чином преносе у новосаграђену Спомен-костурницу, у присуству највиших чиновника Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Реч је о 10 сандука у којима су биле кости жртава. Почетком Другог светског рата те кости нестају, а Спомен-костурница бива срушена до темеља чиме је непријатељ желео да затре сваки траг који је сведочио о злочинима из Великог рата. По прихваћеној верзији, чета бугарских војника је у тајности, ноћу, те кости пребацила запрежним колима и покопала их на гробљу у близини Цркве Светог Пантелејмона у Доњем Романовцу, а сандуке спалила. Наводно су неке кости испадале на путу до гробља, које је локално становништво прикупило и додатно похранило на истом гробљу. По другој верзији, гро костију јесте закопавала бугарска војска, али не на гробљу, већ на тајним локацијама које су до данашњих дана непознаница. Кости које су „завршиле“ на гробљу, а које су 2009. ископане, сматрам да су могли једино да похране и тако спасу од њиховог трајног губитка, само локални Срби. Разлог за овакву тврдњу видим у нелогичности да се непријатељ „брине“ о костима које сведоче о масовним убиствима његових претходника и да их покопава баш на гробљу где ће пре или касније бити пронађене. Неко тајно место које ће само они знати и које је неприступачно за било каква истраживања, логичнији је избор уколико су желели да своје намере дугорочније, ако не и трајно сакрију. С друге стране, избор гробља да се похране посмртни остаци много више наликује на чин локалног становништва, како би сачували те кости и добру шансу да се касније, преко свештенства, које ће чувати добро скривену тајну, обелоданити је и када дође време изнети пред очи јавности.
Овај детаљ који сам горе анализирао, наизглед неважан, могао би да отвори једно ново поглавље у даљем истраживању. Поставља се питање шта ако је оваква хипотеза о једном малом историјском догађају тачна? У том случају, имамо полазну основу за наставак проналажења, сада већ моштију, којих је, како видимо на фотографијама из 1919. године било поприлично много него што је ископано 2009. године. Без обзира на то која теза о нестајању костију из костурнице 1941. године је тачна, не сме се прећуткивати чињеница да злочини у Сурдулици за време Првог светског рата, представљају незабележено варварство и монструозност према недужном становништву, који на овим просторима нису забележени пре и након тога.
