Проучавајући сурдулички крај и историју овог поднебља, пут ме је нанео у главни град и у Народну библиотеку Србије, где ми се указала прилика да дођем до материјала који није широко доступан јавности. Пре неколико година започео сам на интернет страници „Волим Сурдулицу“ занимљиво истраживање о првим сурдуличким родовима, где ми је превасходни циљ био да делић локалне историје приближим читаоцима. Реакције су биле заиста добре, јер се велики број људи по први пут срео са овом тематиком. Наилазио сам на драгоцене записе по разним књигама, који су некако били заборављени и повезивао их у једну целину како би добили свеобухватнију слику о самим почецима насељавања Сурдулице. Једном приликом су ми заинтересовани читаоци скренули пажњу да постоје нека три рода која се сматрају сталноседелачким, што ме је подстакло да објавим тему „Предање о заборављеним сурдуличким староседеоцима“ и да наставим даље истраживање. Истраживање је добило свој смисао када сам пре неколико дана збиља нашао запис о тим родовима које ћу овде у целости пренети.
Реч је о одломку о Сурдулици из Врањског гласника, књига 3, објављеном 1967. године, аутора Т.П. Вукановића, у којем се превасходно износе друштвене и социо-економске прилике у варошици, у седмој деценији 20. века, али се у посебном одељку о историјској прошлости спомињу и неке особености везане за само место. Ту се наводи да се „у доба антике Сурдулица налазила на домаку данашњег насељског атара, а на плавини и планинској падини.“ Римске колоније биле су присутне, понајвише на Власини, због рудног богатства које је красило околину. У доба византијске владавине наставило се са прерадом руде, а рударство је наставило да буде основна делатност и у доба Немањића. Затим се спомиње жупа Иногоште, где спада и Сурдулица као средњовековно село, које потпада под турску власт све до Ослобођења 1878. године.
Даље, у делу о етничкој прошлости и пореклу становништва, дају се битне информације о структури становништва у другој половини 19. века. Наводи се да је у том периоду било укупно 36 кућа у самом селу под називом Сурдулица и то: 9 кућа у којима су живели Турци, 3 куће Срба, 4 куће Арбанаса и 20 кућа Цигана. Након Ослобођења, Сурдулица добија сасвим другачију етничку физиономију. Турско и арбанашко становништво се углавном сели и поред чињенице да су им гарантована сва права и слободе уколико положе своје оружје. Из суседних села и вароши се убрзано настањује српски живаљ. Формирају се три махале: Горња, Доња и Циганска, а након стицања статуса варошице 1887. године, формира се и четврта, Чаршија махала.
Као најстарији, сталноседелачки српски родови сматрају се: Антићи, Петровићи и Стамболије. Било ми је веома важно да до овог податка дођем из релевантних извора, јер сви који су ми указивали на њега до сада, нису владали информацијом одакле им сазнање, па је самим тим и податак био непроверен и имао је карактер претпоставке.
Према попису из 1879. године, популационо стање Сурдулице је следеће: 117 кућа, исто толико и породица; укупно становника 613, од тога мушких 315 и женских 298; ожењених мушкараца који живе са женом 128; удоваца 14; који плаћају грађански данак 114.
Према попису из 1884. године ситуација је нешто другачија: домова 136; становника 684; неожењених мушкараца 213; ожењених мушкараца 136; удоваца и разведених 13; свега мушкараца 362; неудатих жена 166; удатих жена 135; удовица и разведених 21; свега женског становништва 322. Писмених је било 11, од тога мушких 6, а женских 5. Туђе народности укупно 269, од тога мушких 123 и женских 146.
Попис становништва из 1895. године детаљније даје податке о становништву: број приватних зграда је 163, празних у којима нико не станује 4; број кућа у којима станују сопственици 89, број кућа у којима станују кирајџије 34 и број кућа у којима станују сопственици и кирајџије 40 – свега 163 куће. Укупно становника 1096, од тога мушких 588 и женских 508. Број Срба износи 828, од тога мушких 446 и женских 382. Знатан број становника чине и Цигани. Њих је било две врсте „који говоре српски и који не говоре српски“. Укупан број Цигана износи 268, од тога мушких 142 и женских 126.
Што се тиче делатности којима се бави становништво, ствари изгледају овако: број земљорадника је 160, од тога они који имају само кућу 44; поред куће и друге непокретне имовине 110 и на крају само непокретну имовину 6. Број службеника који су имали само кућу 3, а оних који су поред куће имали и друге непокретности 9. Слуга и надничара који су имали само кућу било је 11; који су поред куће имали и друге непокретности 7. Трговаца који су поред куће имали и друге непокретности било је 26, а који су имали само кућу 27; трговци који су имали само непокретности 6, а осталих који су имали само кућу 3.
Сагледавање породица по броју деце, дат је према социјалној структури. Службеничке породице: свега 31, од тога без деце 6; са једним дететом 9; са двоје деце 11; са троје деце 2; са четворо деце 2; са шесторо деце 1 породица. Трговачке породице: свега 27, од тога без деце 4; са једним дететом 2; са двоје деце 5; са троје деце 4; са четворо деце 3; са петоро деце 4; са шесторо деце 3; са осморо деце 2 породице. Занатлијске породице: свега 88, од тога без деце 8; са једним дететом 26; са двоје деце 10; са троје деце 15; са четворо деце 21; са петоро деце 5; са шесторо деце 1; са седморо деце 1 и са осморо деце 1 породица.
Према писмености: писмених је било 252, од тога мушких 206 и женских 46. Неписмених свега 844, од тога мушких 382 и женских 462.
Дефектно становништво: слепих 9, од тога мушких 4 и женских 5; глувонемих 8, од тога мушких 4 и женских 4; умоболних 3 мушка.
Од укупно 1096 становника, у Сурдулици је рођено 605, од тога мушких 345 и женских 260. Као место рођења других места врањског гравитационог подручја долази 407, од тога мушких 204 и женских 203. Из осталих места Србије било их је 32, од тога мушких 14, а женских 18. Из Бугарске женских 3. Из Македоније 31, од тога мушких 16, а женских 15. Из Турске 4, од тога мушких 3 и женских 1. Из Црне Горе 3, од тога мушких 2 и женских 1.
Домаћинства у Сурдулици имала су следеће стање: са 1 чланом 4; са два члана 44; са 4-5 чланова 51; са 6-10 чланова 91 и са 11-15 чланова 12 домаћинстава. Та последња живела су као сродничке задруге.
Рецимо и то да је према попису из 1921. године Сурдулица имала 315 домова у којима је живело 2069 становника. У пописима након Другог светског рата Сурдулица је бројала 3119 житеља (1948), односно 4233 житеља (1953).
На крају ове исцрпне анализе и детаљних бројчаних података, објављујем и неколико фотографија старе Сурдулице и чаршије која као таква одавно више не постоји.
