Озбиљно смо уздрмали јавност спасавањем Дубоке долине, али смо сада засметали разним сумњивим удружењима и пробугарским историчарима који се залажу за умањивање зверстава који су починили трнски војници, можда не у име Бугарске, али под бугарском заставом. Лукаво су користили затишје југословенске комунистичке идеологије у току којег је број жртава умањиван, да би ових дана цинично говорили о „18 скелета у Спомен-костурници“.
Од Архибалда Рајса стварају српског плаћеника који је фалсификовао историју, а од Српске православне цркве организацију којој је
основни циљ да ради против бугарске заједнице.
Изношење оваквих бесмислица није изоловани случај, а српска историја је под сталним притиском и уништавањем. Међутим, наш циљ овде је да ту историју бранимо и да не дозволимо да је мењају, јер бисмо тиме били њихови саучесници у прикривању тешких злочина какви се на овим просторима не памте. Никакво распиривање ватре нити сејање мржње не желимо, довољна је мука кроз коју је прошао ондашњи живаљ, од злочинаца који нису желели ни достојанствено да убијају своје жртве (овакву смрт су желели мученици, јер су знали да ће се злотвори свирепо иживљавати над њиховим немоћним телима у последњим тренуцима живота)!
Због тога нећемо ћутати! Никоме од нас не пада на памет да преиспитује њихово калкулисање са бројкама. Ствари ћемо називати правим именом, јер тадашњи војници који су мучили и убијали људе јесу зликовци и тако ће и остати забележени у историји. То зна и овдашње становништво чије се презиме завршава на -ов или -ев и не може их пробугарска пропаганда окренути против Србије. Напротив они се ограђују од тих зликоваца и тврде да њихови преци немају ништа са њима. Ово се подразумева, јер се ради о фамилијама које су дуго на овим просторима.
Када бисмо ушли у дубљу анализу, видели бисмо и бесмисао у својатању историјски српских територија попут оног поред Јужне Мораве и злонамерног коришћења термина Бугар-Морава. Ни у епохама када су наши суседи били на врхунцу моћи, њихова држава није обухватала Поморавље. Бугари су ту долазили само када су привремено окупирали српске крајеве, па су и тада Срби били одлучни да остану на својим огњиштима. Ти исти историчари не желе да говоре о томе ко је владао Кјустендилом (тур. Кјустен- Константин, дил – бања), а понајмање да је за време Константина и Драгаша Дејановића Велбужд био на врхунцу моћи. Или можда помињање Срба за простора Софије који су притекли у помоћ Стефану Немањи у одбрани средњовековне српске државе.
Када би се овдашњи бугарски идеолози погледали између себе, схватили би тоталну генетску различитост од својих „рођака“ на историјским просторима Бугарске. Не морају бити ни Срби, можда Шопи у неком међупростору (ово је убеђење огромне већине људи из Цариброда, који своје место не желе да зову Димитровград). Чак и софијски Бугари не сматрају људе у Крајишту правим Бугарима, већ их исмејавају и сматрају заосталим племеном, па често се може чути: „враћај га у западне покрајине, враћај га у Родопе“, у смислу изолуј га даље од цивилизације. Међутим, све ово је мање важно од онога што ми овде бранимо. Ми бранимо ратне меморијале, на којима су страдали Срби, много Срба и позивамо се на велики број документованих доказа који су најбољи траг и показатељ.
Заиста нам није важно како ће овакви идеолози представити нашу борбу. Ово пишемо ради очувања истине и из разлога да људи постану свесни шта се све догађа када се покрене оваква тема и како за час може искрена историјска брига да се претвори у полигон за међунационална препуцавања.
Нека им је на част свака реч којом се умањују жртве и нека им суди историја!
Аутор: Србин пореклом из Босилеграда, који зна ко су му преци