Да се ради о једној врло чудној варошици, може се наслутити већ на улазу у Загужање, прво село, у којем се на крову куће налази аутомобил. Да би се дошло до центра варошице пролази се кроз индустријску зону. У индустријској зони три школе, фудбалски терен на којем тренира суперлигаш и све његове млађе категорије и Дом ученика. Индустрија се, поред неколико „погончића“, своди на гиганта у производњи изолационог материјала, који је баш нас „запао“. Допадљиви центар града са шеталиштем и две фонтане, посетиоцу привуче пажњу која га „држи“ десетак минута. Ако неко и није чуо за Сурдулицу, сазнао је за њу 2015. године посредством фудбалског клуба који улази у Суперлигу. То јесте била велика вест, иако, испоставиће се, није имала превелики значај за сурдуличку економију, индивидуалну, нити колективну. Неки ће рећи да су утакмице клуба биле праћеније и занимљивије када је ФК Радник играо у нижем рангу, што и није далеко од истине.
Политичка ситуација као и у сваком другом мањем месту. Власт која тврди да Сурдуличани никад боље нису живели и опозиција која је убеђена да су ово најгори дани. Мештани који редовно излазе на изборе, али и они који се ретко срећу са гласачким кутијама, уверени су да два човека „ведре и облаче“ сурдуличке дане. Иронија је што обојица најмање времена проводе у свом месту због природе својих функција. Њихови симпатизери су пријатељи, рођаци, комшије, али и љути противници. Они ће без поговора бранити сваку реч свог вође. Разлог се углавном огледа у чувању радног места на основу кога је обезбеђен опстанак, а вође су у (не)посредној вези са њим. Они који нису ни на једној од наведене две стране, знају да још дуго неће доћи трећи, који иако дођу могу лако постати најгори. Зато се тај, релативно велики „остатак“ и понаша као да ништа не зависи од њих.
Међутим, када би сва три „исечка“ политичког круга Сурдулице, схватила да ће друштво ићи у добром смеру тек када се свака јединка усредсреди на своје знање и допринос, наше друштво би било много задовољније и живели бисмо у граду који је по мери и у интересу сваке особе. У супротном нас неће напуштати стање којим се данас мало ко може похвалити. Улице су прљаве због свих нас, јер подједнаку кривицу и заслугу носимо ми, без обзира којој струји припадамо. Саобраћајне гужве би такође могле бити смањене кад бисмо се сви укључили у решавање проблема. За загађење, осим оног који га ствара, део кривице сноси и друштво. Када бисмо јединствено приступили и овај проблем би могао бити решен. Толико је још много тема и области непокривено, од туризма, културе, образовања, спорта, историје, да слободно можемо констатовати како су наши капацитети и потенцијал неискоришћени. Све бисмо ми то могли да побољшамо као друштво да није пасивности, сујете, неповерљивости и малограђанштине.
Жалимо се да нам је увече град празан, а не питамо се како можемо да привучемо омладину и понудимо јој садржаје који ће их извући из кућа. Незадовољни смо туристичком понудом Власине, а сетимо је се тек пред летњу сезону. Само се сетимо. Ко је и када нешто озбиљно предложио у циљу промоције Власинског језера? Имамо одборнике који уз неколико изузетака не иду међу људе да разговарају. Они не знају који су проблеми њихових суграђана, чак иако знају, труде се да их не решавају. Пре избора су понизни пред мештанима, а након тога надмени и недодирљиви.
Наш просечан човек није заинтересован да мења друштво. Летаргија је убила сваки вид активизма, па се реченица најчешће завршава са „шта ја ту могу“. Ако се из те пасивности неко и издигне и проба да својом идејом свет учини бољим, злобни појединци којих има много, дочекају га на оштрицу ножа и врате га у масу једноличних и празних. Овакви текстови најчешће изазивају подсмех, јер „шта па има неко да пише и мудрује, кад знамо како је“. Добар део људи изговор налази у томе да их друштво не занима, већ само своја породица и деца. И то би било добро да је истина, међутим када погледате како се деца изражавају и понашају, када погледате на ком нивоу су одрасли и какав систем вредности негују, та прича о некој породичној бризи губи смисао.
На жалост, ни овај, као ни многи други текстови овог типа, неће значајно променити уврежене ставове по којима нико никада не би требало да се укључује у друштвени живот. Није непознато ни да ауторе оваквих текстова у малим срединама временом почну и да мрзе и гледају са презиром, јер је ваљда непожељно говорити о проблемима и о томе како би их требало решавати.
Сурдулица је варошица немих посматрача, који се укључују само онда када је њихов интерес угрожен. Волонтерски рад за свој град није популаран, јер не пружа никакву корист, а од задовољства се не живи и коме оно треба? Због тога велики број Сурдуличана и не верује појединцима који неку ствар раде из задовољства, јер не могу да поверују (из личног примера) да тако нешто постоји. Зато су људи који искрено и без материјалне накнаде помажу своје друштво, осуђени да доказују да је то тако и врло често етикетирани најгорим особинама и изложени увредама.
Да овај текст не би завршили у негативном и песимистичком тону, још једном ћемо упутити позив свима који нису изгубили наду и поверење у човека. Какав год предлог да имате који би покренуо ову малу средину, увек ћемо прихватити и подржати. И то нећемо урадити прећутно, већ ћемо се укључити са вама и покушати да спроведемо у стварност. Сурдулици требају људи од идеје, са покретачком снагом, који ће учмалу средину освежити и удахнути јој живот.
