Србија је једина земља у Европи у којој под обавезно мораш да навијаш за један од два клуба – у свим спортовима! Овај феномен није баш неуобичајен, међутим атмосфера вечитог форсирања „вечитих“, писање само о њима, врбовање деце да се одреде јесу ли црни или црвени, довела је до несумњиве пропасти српског спорта. Српски спорт су сви клубови и спортска друштва у Србији, а то вечити не желе да схвате и због тога не прихватају да буду трећи. Годинама су у Србији прва два места резервисана за београдске комшије.
Ако се у Београду жели направити биполарни навијачки свет, зашто је то потреба остатка Србије? Зашто један провинцијалац жели да се утркује са житељима престонице? Небеограђани се често жале како је све централизовано и како све иде у главни град и против свега београдског се диже глас осим против Партизана или Црвене Звезде. Ти провинцијалци су веома свесни и добро знају ко је кривац и за то што нам талентована деца одлазе у ова два клуба, и за чињеницу да држава за њих издваја највећа средства и за то да имају повлашћен третман од стране судија, као и за то да нам спортови пропадају због тога што се све врти око вечитих. Ово последње нису спремни да признају. По њима сви имају подједнаке шансе, али су два клуба са Топчидерског брда брендови и подразумева се да морају бити доживотни такмаци за шампионску титулу.
Мени најгора ствар у вези ова два клуба јесте вечито надмудривање његових навијача које често прелази у жустру расправу, на славама, рођенданима, окупљањима… И нико ту не може променити ничије ставове, али ипак се сви труде. Покушао сам да се прикључим тезом да има још клубова, али погледи углавном буду чудни и незаинтересовани и готово увек крене „дрвље и камење“ против локалних клубова иако им они никада нису ништа на кварно одузели.
Медији су саучесници у креирању овакве атмосфере, јер у насловима се спомињу једино два поменута клуба. Када неки спорт упадне у кризу, праве се ТВ емисије у којима доминира питање – како помоћи Звезди и Партизану. Гости у тим емисијама прилично су свесни да њихови тимови добијају неоправдану фаворизацију, међутим нико од њих не би волео да види свој клуб ниже од другог места на табели. Нико не помиње неки трећи клуб иако је опште познато да је много врхунских играча из света фудбала и кошарке дошло из унутрашњости. Београдски вечити су негде од деведесетих година преузели монопол над сваким талентованим спортистом у тадашњој Југославији и тада је и започела и апсолутна доминација два клуба основана 1945. године.
Неправедна и безразложна фаворизација ова два клуба данас је већа него икада. На спортким теренима утакмице се решавају доношењем сумњивих одлука, врло често у последњим тренуцима меча. Тренери напуштају мање клубове, јер нису спремни да се упусте у „борбу са ветрењачама“. Људи из савеза склањају „под тепих“ неправилности које су ишле у корист вечитих. Спортски „стручњаци“ оправдавају спорне судијске одлуке, јер су и сами у тесној вези са једним од два клуба. Нико никада у јавности није означио Звезду и Партизан заједно као одговорне за стање у којем се налазе српски спортови.
Ми смо покушавали да оживимо свест о подршци локалном спорту, то смо чинили кроз много конкретних акција, чак и кроз лични пример, међутим закључак је да још увек нисмо зрели за такве подухвате. Сачекаћемо да још доста времена прође да на дан утакмице локалног клуба видимо реке људи како иду породично, са својим најмлађима, са плавим шаловима око врата. До тада ћемо се надати да ће неки нови људи донети нам и уградити свест о локал-патриотизму, а да ће се читава јавност објективније опходити према појавама како у централним тако и у периферним деловима Србије.
