Купивши Росу после ко зна колико времена, присетих се једног релевантног новинског чланка, из времена када су штампани медији још увек били заступљени, који се бавио истраживањем најквалитетнијих извора пијаће воде на свету. Сећам се да су у самом врху била два извора на територији Јужне Америке (један од њих у Венецуели), а у првих 10 био је и извор воде у Хрватској. Србија је и тада била земља богата изворима пијаће воде, међутим ниједан од њих није био ни у првих 50 извора. Сећам се да је тада на сам помен о несташици вода у свету, „наш“ човек самоуверено одмахивао руком тврдећи да на овим просторима то никада неће бити проблем.
Међутим, стварност нас је демантовала овог лета, па су тако људи у неким општинама били суочени са учесталим рестрикцијама, као што је то био случај у општини Лебане. Ми у Сурдулици знамо да останемо без воде после већих падавина. Само се тада присетимо колико је тешко без воде, за коју тврдимо да је има свуда око и испод нас. А да ли је баш тако?
Доласком највеће компаније у свету гигантских корпорација и куповином познатог извора пијаће воде, до тада зване „Власинска роса“, отпочиње „стидљива“ забринутост једног дела мештана Сурдулице. Стручна јавност упозорава, а само се лаици не осврћу на то, да испумпавање воде у енормним количинама, мења хидролошку структуру једне читаве целине. Сведоци смо да дневно прође на десетине шлепера из земље и иностранства који транспортују флаширану воду. По речима запослених, количина воде којом се напуне флаше од 0.5, 1.5 и балони од 6 литара, мери се стотинама хиљада литара на дневном нивоу. Већ смо очевици да се подземни басени празне, а показатељ је значајно смањење надземних извора и осталих вода. Коначну потврду ћемо имати уколико фабрика почне да ради смањеним капацитетом, до свог потпуног затварања. Овде напомињем и једну важну чињеницу, коју многи Сурдуличани неће радо прихватити, а долази од стручњака који се бави квалитетом флашираних вода у једном институту, који тврди да је по свом саставу, на основу еталона и испитивања, Роса позиционирана на дну лествице флашираних српских вода!
Вратимо се на воду коју користимо из јавног водовода. Иако је сам њен квалитет добар, Сурдулица се суочава и са дотрајалом водоводном мрежом сачињеном углавном од азбестних цеви, па је и вода која изађе на славину упитног квалитета. Стручне лабораторије још наводе да јужна Србија има проблем са количином воде која је недовољна, а решава се тако што се за повећање капацитета вода користе површинске акумулације, које у последње време показују мањкавости као што су алге, бактерије и тешки метали. Напоменимо да је наш еко-систем узајамно повезан са субјектима производње, тако да је анализом воде утврђено да је приобаље Власинског језера и сама вода у језеру загађена тешким металима доспелих кроз систем вештачке бифуркације преко Мусуљске реке, Лисинског језера и Божичке реке, а са изворишта јаловине рудника Благодат.
Ако уз све ово додамо људски немар и нерационално коришћење воде, увек, а нарочито у летњем периоду, заливањем башти и пуњењем базена, јасно је да се налазимо на прекретници где морамо одлучити како ћемо даље сачувати најважнији ресурс без којег не можемо.
