Од тренутка када се у Србији почело поново говорити о значају и обиму страдања Светих Сурдуличких мученика, бугарска страна покушава да по други пут након сто година утиче да се глас о томе не шири. Први пут се то догодило у Другом светском рату, када су окупационе власти присилиле ученике Грађанске школе да разидају Спомен-костурницу, а сакупљене посмртне остатке склоне трајно. Тада се то радило физички. Данас то покушавају да раде кроз негирање, обмањивање, позивајући се на то што је много времена прошло и надајући се да српска страна заборавља. Међутим, Срби имају једну особину која их карактерише и која је у ДНК коду уцртана за навек, а то је добро памћење. И ма колико био угњетаван и који год људи то чинили, у народу увек остаје да тиња сећање.
Повод да се огласим овом темом јесте сраман наступ директора Културно-информативног центра у Босилеграду, г-дина Ивана Николова који је гостујући у једној емисији на бугарској националној телевизији изнео низ неистина од којих се најувредљивија односила на Свете Сурдуличке мученике, за које дотични сматра да представљају део „фалсификоване историје Срба“. Николов се представља за особу која штити интересе бугарске националне мањине у Србији, за шта је недавно од званичне Софије добио и признање, а како то заиста ради видећемо у следећим редовима.
Да би у потпуности објаснили природу његовог активизма, подробно ћемо заћи у једну књигу коју потписује Едвин Сугарев, за чије писање огромне заслуге носи Николов. Реч је о публикацији „Елегија Крајишта: Судбина Бугара у Западним покрајинама“. Најпре да разјасним сам појам „западне покрајине“. Србија има јасно одређене границе, представља суверену земљу и сваки покушај прекрајања граница присвајањем територија у мирнодопској ситуацији, представља сепаратистичке тежње. Јасно је незадовољство суседа због давно изгубљених територија, али то је била њихова идеја да на почетку 20. века приграбе за себе што више, па када су неславно изгубили рат, суочили су се са губицима појединих области. И Ћустендил је некада био средиште српског властелина Константина Дејановића, по коме је и добио име (Константинова бања), па не видим разлог да Србија ту област назива Источна средњовековна српска покрајина, а камо ли да пише елегију о њој. Пре више од сто година, бугарски путописац Јордан Захаријев пише о Крајишту и то је прави топоним, али Западне покрајине ни у ком случају.
Да будемо на чисто, уређивач странице „Волим Сурдулицу“ и аутор ове објаве потиче из Крајишта, чији је чукундеда Јордану Захаријеву давао податке о насељавању тих области, као такав, добро је упознат са својим пореклом и као што се може видети, негује српско писмо, али врло добро познаје бугарски, чак и старо-бугарски језик и добро влада историјом овог краја. Крајиште је одувек обиловало паметним људима, ненаметљивим, скромним, поштеним, међутим неки су свој капацитет искористили тако што ће подривати колевку у којој су одрасли.
Сугаревљева публикација обилује најодвратнијим лажима, поигравањем са историјским фактима, препуна је србомрзачких текстова у којима се Срби означавају као главни и једини кривци за све ратове у последњих стотину десет година и за сва страдања у свету, па чак и за своја. Иако највише страдали процентуално у оба светска рата, Срби су кривци и то без обзира што су у оба рата били на страни савеза који је желео да заустави зло у чему је и успео.
На страни 88. помиње владику Николаја како је тобоже подржавао фашисте, али најодвратнија је критика патријарху Павлу који је неколико пута споменуо Радована Караџића и Ратка Младића. Из тога се види да су аутори ове књиге „набацавали“ свакакве информације да би што је више било могуће ољагали сваког Србина. Када би сада спровели анкету међу Босилеграђанима и Цариброђанима, тешко да бисмо могли да нађемо особу која о почившем патријарху има лоше мишљење. Напротив, ради се о човеку који је пленио својим особинама и којег је цео Балкан волео, ипак то није представљало препреку овој групи људи да и његов образ пробају да укаљају. Ово је најбољи пример да је књига писана са само једним, основним циљем, а то је да Бугарима у Србији огаде све Србе, да их убеде да је цела Србија против Бугара и да поверују у највећу лаж којом је обојена публикација – да Србија уистину жели да бугарска национална мањина нестане са својих огњишта. Због тога сам срећан што је забрањено њено представљање у Србији и што је препозната као пројекат који жели да лажима изврши утицај и да унесе злу крв у један етнос који никада није био склон психотичном и патолошком понашању. Поносно истичем да су људи из Крајишта увек били достојанствени и да никада нису наседали на подметачине какве су покушавали да им пласирају са обе стране и да су, на жалост били често жртве претензија да буду нечији и у тим претензијама су страдали. Они и данас трпе један вид иживљавања што се види приликом аплицирања за бугарски пасош, приликом чега пролазе кроз процес тестирања, а основно питање на које морају дати одговор испитивачима јесте – да ли сте спремни да браните Бугарску у случају потенцијалног ратног сукоба?! По тој логици, ове људе приморавају да дижу оружје на свог комшију, другара, кума, брата! Друга је ствар што Бугарска на тај начин ствара миграцију становништва, који ће са тим пасошем отићи у западну Европу, као што то чине хиљаде домицилних Бугара.
У поменутој емисији и публикацији на више места је споменуто како Србија не води рачуна о путним комуникацијама у Босилеграду, а свако ко је ишао до Трна, Брезника или Ћустендила и упоредио их са другим бугарским местима, могао се уверити да се бугарска власт опходи према овим областима као „слепом цреву“, а живот у њима као да је стао. На сваком кораку су срушене фабрике, напуштене куће и по који старији становник. Просечан Софијанац никада није био наклољен људима из овог краја, па чак они који себе сматрају правим Бугарима користе једну подругљиву опаску „врати се у Родопе“ (връщай се в Родопите“).
Када је реч о Светим Сурдуличким мученицима, чије помињање ме особито дотиче, јер добар део свог живота посвећујем изучавању њиховог страдања, много је изјава које су изнесене паушално, а опет као производ незнања, незаинтересованости и претпостављам свесне потребе да се деградира једна истина и претвори у измишљотину или како Николов воли да каже – фалсификат!Он у емисији изговара следеће: „Нападају се културни центри, не допушта се рад на промовисању бугарске културе (говори о Босилеграду), а с друге стране границе организују се једнонедељне манифестације, антибугарске, обележавање једних историјских фалсификата, такозваних Сурдуличких мученика.“ Најпре ово, несвесно или можда свесно, Николов изриче да је Сурдулица с друге стране границе у односу на Босилеград. Он означава званични Београд као место одакле креће антибугарска пропаганда и наводи да се то ради систематично, дугорочно, методично, постепено и у циљу деловања на слабљењу бугарског присуства како у Северној Македонији тако и у „Западним покрајинама“. Сугарев сматра да је канонизација Сурдуличких мученика невиђени скандал у хришћанском свету. Изгледа да није скандал масовно убијати припаднике исте вере. Наравно да није скандал, то је умоболно. Не познајући чињенице и хронологију ликвидација у Сурдулици, даље се у овој публикацији наводи како је Српска православна црква канонизирала жртве које су учествовале у рату, желећи да подметне тезу да се радило о страдалима у војним операцијама и диверзијама, а скандалозна је и тврдња да је у ред светаца уврштено на хиљаде анонимних људи. Сви они су имали имена, а многа су и позната. Некоме је у Сурдулици убијен брат, некоме мајка, сестра, кћи, отац или син. Многи нису ни знали каква је судбина ближњих, а највише што су знали јесте да су негде интернирани.
Долазимо и до интернације, најскриваније теме Сугаревљеве Елегије. Питам се како то да аутор не помисли да је у 25 логора у Бугарској неко морао бити одведен и да, ако није убијен, морао је да се врати? Видите, многи се људи нису вратили, а логори нису били хотели. У њима се радило под принудом, људи су изгладњивани, мучени и убијани. На страни 57. аутор стидљиво спомиње логоре и разуме се, не зна како да негира њихово постојање.
У више наврата аутор види проблем у обележавању Светих Сурдуличких мученика, јер, како каже, бугарска национална мањина трпи притисак и највећа је жртва тих обележавања. Не могу да кажем, да када сам започињао пројекат очувања ратних меморијала, да нисам размишљао о томе, због рођака и пријатеља који се декларишу као поменута мањина. Међутим, какве везе имају сви они са злоделима које су вршили пре свега трнски официри и војници? Није пријатно чути да је неко из вашег народа вршио такве нехумане ствари, али да ли сада Србија треба да се стиди тих зверстава који су почињени у оба рата и да не обележава? Да ли би званична Бугарска требало да се поклони жртвама и призна тај период као најцрњи у својој историји, ако ни због кога другог онда због тог свог народа у дијаспори? Или ће бити боље да се негирају злочини? Погледајте своје двориште и како брижљиво пребројавате жртве у дводневном походу чете Косте Пећанца, а негирате сурдуличке и све остале, уз постављање питања шта се чекало 100 година и због чега нисте чули за „тзв. Сурдуличке мученике“. Даћу вам одговор који је веома једноставан: сто година се радило на заташкавању тог геноцида, да се не би кварили односи и да би се на крају заборавило. Да на крају и ако би се споменула нека цифра, а ја је овде нећу спомињати, да се говори о фалсификату и преувеличавању, као што то ви данас радите. Толико је било ближих тренутака да се покуша да се докаже да злочина није било, нико тадашњу Бугарску није спречавао. Лакше је било да се 1943. разгради Спомен-костурница па да се после 80 година пита откуда одједном она ту. Није одједном. Саграђена је 24. августа 1924. Има и фотографија и нису монтиране, као ни оне о држању парастоса изнад Дубоке долине на Видовдан 1919. године које сте такође хтели да прогласите фалсификатом из Мачве.
Вратићу се на мај 1917. и на злочине чете Пећанца. Мислите да ћу их негирати, умањивати или било шта друго? Варате се, прави потомци Крајишта нису учени тако. Та убиства су се догодила и да се ја питам Босилеграђани би их требало обележити, на страну што дводневни походи тог типа у циљу освете или одмазде нису нешто што се не догађа у рату. Жртве су жртве, поготово када су невине што је био случај са тим часним људима из горњих села око Бесне Кобиле. Али морате да разлучите да у Сурдулици људи нису убијани у дан-два, у брзом походу. Они су сакаћени, ломљени су им удови, вађене очи, сечене уши, скрозирани гркљани, вађени језици. Не бих волео да Вама и сличнима икада падне на памет да о овоме говорите као о неком историјском фалсификату. Ако и то урадите, нисте другачији од тадашњих зликоваца, а зашто би то радили? Зашто би аболирали зликовце? Замислите само каква су то тешка недела чињена, када тадашњи управник округа у Врању Иван Димитров пише званичницима у Софији да су „његови војници полудели, а да су двојица умрла услед нервне кризе“.
Нисам могао а да не приметим у публикацији и повремено присвајање градова који су одувек били српски: „То специфично дебугаризовање се нарочито јако осећало у градовима у којима је некада преовладавало бугарско становништво, Пирот и Сурдулица, као и у градовима који се налазе даље од границе, у којима је живео значајан број бугарског становништва, као што су Ниш и Врање.“ Без имало скрупула, на 51. страни аутор се усуђује да каже да су и Прокупље и Куршумлија били под бугарском администрацијом и да се и становништво осећало Бугарима, али да су четничке војводе вршиле притисак, па су чак убили и 120 мушкараца не би ли застрашили народ да стану на српску страну! Такве подметачине и тврдње без икаквог историјског основа и са одсуством науке може само радовати сутрашње ултра-десничарске елементе, који ће их узимати здраво за готово и бити убеђени да су и ту некада живели Бугари. А ако погледамо пописе из средњовековног периода, затим три турска пописа из 16. века и све тако до новијег доба, у Сурдулици није забележена ниједна бугарска кућа. О Нишу и Врању да и не говоримо.
Цитираћу из Душановог законика једно занимљиво опажање цара Душана који је као млади краљевић учествовао у бици код Велбужда: „У години 6838. (1330. година, узгред да некога не збуни, Срби су у Средњем веку користили календар који време мери 5508. година пре Христа), месеца јунија, 19. дан, а то, цара грчкога Михаила (1323-1330) и брата његова Белаура, и Александра (1331-1371), цара Бугарима, и Басарабу Иванка (влашки војвода, 1310-1352), таста Александра цара, суседно живућих црних Татара, и господство Јашко, и друге с њим господе. Када сви ови кренуше на нас, хотећи нас, по својој неразумности, као нешто слатко, прождерати и земљу отачаства нашега разделити себи и у ропство њима предати. Но не хтеде милосрђе божије намере њихове тако остварити. И кад су сви ти стигли у земљу нашу, место названо Велбужд (Ћустендил), њих око осамдесет хиљада, и када су многа зла створили тој крајини, и када смо ми чули, да су упали у земљу нашу с много беса… И када стигосмо, помоћу Христовом и молитвама Светих отаца наших, месеца јулија, 27. дан, у суботу, у 6. час. И тако наваисмо на њих и милошћу божијом победисмо их све победом великом, на дивљење свима околним владарима и господи. И Михаилу, цару бугарскому, мачем главу његову откинух; њему је и досад гроб његов у земљи нашој…“
Помислиће неко неразуман да сада Срби хоће Ћустендил да присвоје. Наравно да не, то су неозбиљне ствари. Ипак, добро је знати и ако већ износимо нешто, да то буду проверене тврдње, а не нешто без икаквог темеља, што би куражило усијане главе жељне сукоба.
Ако се мало удаљимо од Сурдулице и одемо до Македоније видећемо да аутор и ту види Србе као највеће кривце и оптужује их за вишедеценијску асимилацију и терор без преседана у Вардарској Македонији, а на послетку наводи да су „српска полиција и паравојне чете спроводиле геноцид над македонским Бугарима“. У већини објављених публикација македонских виђенијих аутора налазимо да се тамошњи живаљ радовао ослобађању територија, од Дојрана до Охрида па све северно и да су трпели невиђени терор окупатора. Савезничке војске бележе катастрофално стање након пробоја Солунског фронта и наилазе на беду и пустош.
Касније у Елегији аутор износи податак да се, након прикључења Тројном пакту и враћању одузетих територија, издваја много новца за изградњу путева, школа, болница, грађанских и других објеката. У књизи нема помена о фашистичкој, тј. нацистичкој прошлости Бугарске у Другом светском рату. Иако је више пута наведено да су Срби кривци за грађански рат деведесетих, као и то да су у доба комунизма Бугари завршавали на Голом отоку, зато што су изражавали националну припадност, нема помена да је српски народ највише пострадао на том острву, да је било забрањено изјашњавати се Србином, а да све то вуче из патолошке мржње Хрвата који су, учествујући у злочиначком пакту у којем је и Бугарска била, побила стотине хиљада људи у логорима и јамама.
Касније аутор више пута окривљује Србе за стање на Косову и Метохији, не желећи да се огради од злочиначке агресије НАТО-а коју су помагали, а у којој су и Бугари у Србији страдали. Тако да имамо ситуацију, прилично парадоксалну, да аутор подржава све злочинце и злочине над Србима, и оне у Сурдулици, и усташке, и оне од стране ОВК терориста. Он прећутно поручује, пошто је чињеница да су у раздобљу од једног века ти људи доиста страдали, да бугарска страна то не види као проблем.
Не смеју се заборавити бугарски злочини у Другом светском рату, када је такође Сурдулица зацртана као место где ће се догодити многа зверства, али која су на жалост силом прилика заборављена, јер идеја комунизма није дозвољавала да се спомињу жртве и кваре односи у новонасталој мултиетничкој држави, формираној на костима јасеновачких Срба, под слоганом „братства и јединства“. Али у сећањима старијих Сурдуличана остао је урезан надимак бугарског официра – Живодерца, ваљда тако названог по хуманости, коме је српска власт судила 1944. године и над којим је извршена смртна казна стрељања пред окупљеним житељима, на Циганском гробљу повише Сурдулице.
Николов и Сугарев имају исти мотив, а то је наметање кривице Србима, оптуживање за одузете територије, проглашавање фалсификатом свих страдања Срба од стране Бугара, наметање кривице људима који желе да негују сећање на своје жртве, али и наметање бугарској националној мањини да се осете обележеним због тога, да би касније могло да се то спочитава Србима.
Добронамерни Бугари и Срби, наши савременици, схватиће да они лично нису ни за шта криви и док год постоје разумни припадници оба народа, биће разумевања. Књигама као што је ова Елегија, не граде се мостови пријатељства. Њиме су аутори само навукли бес и направили још дубљи јаз.
Те мале разлике можемо превазићи тако што ћемо их разборито, свесно и непристрасно сагледавати и што је најважније, тако што ћемо признавати жртве са обе стране, јер су оне наше. На срећу, много је добрих људи и с једне и с друге стране који гаје здрав национализам, поштујући различитости, спремни да пруже руку, да се извине и да опросте. Они уливају наду да ће једнога дана изградити мир и добре односе који ће се темељити на међусобном уважавању, поштовању различитости и неговању сличности.
