Уочи обележавања дана Св. Сурдуличких мученика, одржан је литерарни и ликовни конкурс. Много је радова пријављено, а ми издвајамо један од њих који завређује пажњу. Реч је о раду Милице Трајковић „Свети Сурдулички мученици – сведоци слободе“.
„Свети Сурдулички мученици, за веру и род невино пострадасте…“. Један мали просечан градић на југу Србије, коме је судбина доделила да понесе велики крст мучеништва у периоду Првог светског рата, сам Господ га награди, да његово име буде овековечено поменутим у стиховима са којима почиње прелепа црквена песма посвећена сведоцима слободе. Слободу коју ми данас удишемо утемељена је и плаћена нечим што је највредније на земљи а то је голи живот. У тим мрачним временима некима су ти животи били мање вредни од обичног метка и чини ми се, што су они тада мање вредели то у данашње време њих чини још већим и сви ми осећамо јачу и племенитију љубав према њима. „И нека се замисли оно страшно време, када је на све стране крв пљуштала“ колико су све те почињене грозоте имале смисла. Ја бих рекла никаквог, али кад боље размислимљ, смисао се пројави после скоро сто година. Бојим се да носиоци зла тог страшног времена нису ни били свесни да од једног малог и непознатог места стварају друго Косово, „костурницу њених најбољих и најхрабријих синова и кћери“, а Косово није земља, Косово је небо. Да јесу можда и не би радили такве ствари. Доводили су искључиво Србе као „овце на клање“. Земља око овог мог градића званог Сурдулица је крвљу натопљена и „из те земље небо клија“ како сам чула из једне песме. И ево после сто година стварно из те земље је небо проклијало и зарадовали су се и људи и светитељи. Људи, јер су добили своје молитвенике пред Богом и своје заштитнике, а Свети јер се испуни правда Божија и улепшаше своје небеско царство новим мученичким венцима. Из Дубоке долине, Дубраве, Стојкове шуме, Калифера, Радичеве баре, Влашког дола и осталих места страдања око Сурдулице у нашем времену су никли сведоци слободе – Сурдулички мученици. И колико дубоко их злобници копали и сакривали, то их је више правда уздизала и пројављивала. Свуда ће се данас, у сваком месту и граду, у свакој породици и кући из којих су довођени људи у Сурдулицу на страдање, сећати, спомињати и молити се над њиховим моштима. Забораву коме су се њихови џелати тада надали данас се преобразио у славу. А слава ће бити већа а ми испуњенији ако се сви заједно потрудимо да урадимо и саградимо нешто што је доследно њиховог страдања и сведочења слободе. Нешто што је и краљ Милутин и царица Милица и немало наших владара радило и градило. И тако ћемо се осветити њиховим џелатима, који давно одоше Богу на истину, јер другачије нећемо и не желимо. Суд остављамо Богу и знамо да ће бити праведан, али се и молимо да буде суд милосрђа. Биће суд свакоме ко је посегао за животом часног и невиног човека, за живот нејаке жене али и суд за живот детета и то и оног које је на очиглед свог оца страдало од злобника. Читала сам сведочење да се то дете није плашило смрти. Само је молило свог оца, који се некако отео убицама и побегао у мрак у шибље, да му опрости грехе, које је оно према њему учинило тиме што га није некада нешто у свом животу послушало. Замислите само искрену душу која се каје и због тако малих грехова, али замислите и челично срце оца тог дечака који слуша вапаје. О овим страхотама морамо стално да говоримо и пишемо. Да помињемо, не због славе свих ових страдалника, они су то постали сами по себи, него због нас самих како би и ми сведочили слободу и тако истину преносили својим потомцима. И као што је добрим људима онога времена први прилог било четрдесет златника нађених зашивено у капуту непознатог страдалника, да саграде прелепу спомен школу и спомен костурницу да буду „спомен мртвима а наук живима“, тако и нама данас нека прилози буду молитве које ћемо да приносимо Светим Сурдуличким мученицима – сведоцима слободе, за умножење љубави и да међусобно поштовање свих људи у свету буде бескрајно и искрено, без обзира којим народима припадали. Свети Сурдулички мученици молите Бога за нас!
