Након објављене фотографије уз пропратну реченицу коју ћемо намерно цитирати – „У озбиљној држави се ово третира као непоштовање државних симбола“, желели смо да „тргнемо“ све оне који не схватају сврху и начин истицања државних симбола. Прилично смо успели у томе ако узмемо у обзир да је фотографија подељена на страницама које имају и по неколико десетина хиљада пратилаца. Оно што нам није био циљ, а што се ипак десило, јесу коментари и инсинуације према којима непоштовање долази од стране припадника националних мањина и етничких група. Много је доказа који потврђују да нам то никако није била намера, а један од њих јесте и овај текст којим желимо да умиримо све злураде мештане који би да на пројекат „Волим Сурдулицу“ прикаче етикету дискриминатора.
Много пре утврђивања чињенице ко не поштује државне симболе нам је битније да подигнемо националну свест и утичемо, ако је то могуће, на све људе, да се мало укључе и да не схватају олако употребу државне заставе, грба, химне, језика и писма Републике Србије. Деценије неговања културе заборава, обијају нам се о главу и долазе на наплату, јер су националне вредности запостављане, а генерације учене да се стиде свог порекла и историје.
Као носиоци озбиљног пројекта, трудимо се да регенеришемо то „оболело ткиво“ нашег друштва. Баш у вези заставе имали смо на десетине објављених текстова због непоштовања и то од стране државних институција. Након сваког текста смо постигли циљ и било је онако како закон налаже. Један од упечатљивијих био је „Државна застава на дршци од џогера“.
У случају последње фотографије, као што се може и видети, гледали смо да обзнанимо што мање детаља у позадини осим заставе, која је евидентно погрешно постављена и као таква прилично привлачи пажњу пролазника, јер је најпростијим језиком, она била „наглавачке“. Међутим, изгледа да би и она остала непримећена да нисмо објавили, јер нажалост, сведоци смо да се мештани Сурдулице не интересују много око оваквих ствари.
Што се тиче накнадно објављеног видео снимка, на којем претпостављамо власник радње објашњава како је дошло до „неспоразума“, не бисмо да много трошимо речи, јер је јасно дефинисана одговорност за овакве прекршаје и она гласи: „Казна за непрописно постављену заставу је 400.000 динара за правно лице и 40.000 за физичко лице“.
Долазимо до главног проблема којег су и многи наши читаоци констатовали, а то је да је на великој већини сурдуличких локала застава била погрешно постављена за време државних празника. Било је лакше усликати само правилно постављене. Неправилности су биле разнолике, али понајвише су се односиле на положај саме заставе, од оних које су постављене преко изложених производа, до вертикалне тробојке залепљене на излогу. Било је и оштећених, испрљаних и џепних (величине папира формата А5). Неке су додиривале под, а неке висиле као капут на чивилуку.
Време је да схватимо да је државна застава важан симбол државе и да се она у прошлости чувала више од живота (препоручујемо књигу „1915“ у којој Бранислав Нушић детаљно објашњава како се односи према застави пре напуштања Призрена и поласка преко Албаније). Застава није комад тканине, крпа или пешкир за плажу и она мора представљати понос државе. Држава такође мора озбиљније приступити овоме, јер данас и када бисте хтели да поставите заставу у приватној режији, не бисте могли јер народне заставе нема у продаји (тробојка без грба).
Очекујемо да ће људи, након оваквих текстова бити свеснији и савеснији и да ћемо заједнички постићи да оно што се подразумева постане део наше свакодневнице.