Неће нам добро урађени путеви зауставити расељавање људи, међутим ако се водимо том логиком хајде онда нека све стане и да пустимо да се постепено сваки сегмент нашег друштва угаси. Разочарава ме теза о непотребности решавања „мање важних“ појединости, по систему „имамо ми и већих проблема“! Па имамо их, али таквим односом одлажемо да решимо било шта и све што на крају остане јесте признање да смо неспособно друштво које не уме да се супротстави пропадању.
Неспособност појединаца довела је до тога да су нам путеви као с почетка прошлог века, уместо да из године у годину буду бољи. И опет ће неко рећи „за кога улагати у путеве кад нам се варошица празни, а туриста никад мање“. Те путеве користимо ми који смо решили да останемо овде, а то каквог су квалитета најбоље видимо када код аутомеханичара издвојимо по неколико десетина хиљада динара за поправку аутомобила. То што би у развијеним земљама било недопустиво, код нас је сасвим нормално. Што је сиромаштво веће, издаци су већи. И тако годинама, важно је да је фотеља удобна.
