Циљ овог текста је да пренесе кључна запажања господина Дејана Ристића, директора Музеја жртава геноцида, који нам у новије време најобјективније говори о нашој прошлости и бори се да очува сећање и подигне свест о значају неговања традиције, културе и српске историје. Гостујући на националној телевизији, он је подсетио да се деценијама уназад у Србији неговала култура заборава која је резултирала тиме да се млађе генерације, али и они нешто старији, данас односе према војним меморијалима и местима страдања на начин који је застрашујући и забрињавајући. Он даље наводи да су сви ти локалитети углавном препуштени небризи и да се тек сада јављају први храбри кораци који уливају наду.
Дејан Ристић додаје да већина нас „демонстрира темељно незнање и незаинтересованост за историју сопственог народа, а посебно за страдалничку прошлост”. Музеј жртава геноцида је предложио да ђаци на екскурзијама обилазе места страдања и тај предлог је усвојен, међутим то ће имати смисла само уколико то не буду били изоловани случајеви, већ систематски рад и координација између установа култура, просвете, науке, уметности, али и медија.
Ристић је на крају истакао значај родитеља као појединаца у подизању свести код своје деце, али и кроз сарадњу са наставницима.
Нарочито је нагласио да код овакве теме морамо разликовати ЕВОЦИРАЊЕ од ПРОВОЦИРАЊА и да докле год правимо разлику између ова два појма, на правом смо путу.
Већ годинама уназад инсистирамо на очувању и бризи о ратним меморијалима и местима страдања на територији Сурдулице. Иако смо постигли значајне успехе у томе, незадовољни смо инертношћу, у првом реду локалне самоуправе, али и односом неодговорних појединаца на примеру Дубоке долине, болној тачки сурдуличке историје. Делује нам да тај однос приказује реално стање свести мештана Сурдулице према Светим Сурдуличким мученицима, на чијим костима је подигнута варошица и све што битише у њој.
Наша воља и спремност да се боримо до краја, није упитна, али ће нам требати помоћ у виду сарадње свих одговорних и релевантних установа и институција општине и државе. За сад су врата углавном затворена за било који вид заједничког деловања и овакви текстови имаће посебну улогу да освесте и продрмају надлежне да нам се придруже у борби за очување прошлости и локалне историје.