У СУСРЕТ ОБЕЛЕЖАВАЊУ 104. ГОДИШЊИЦЕ ОД ОСЛОБОЂЕЊА СУРДУЛИЦЕ, ПРЕДСТАВЉАМО ВАМ ОВАЈ ДОКУМЕНТ УЗ ОБЕЋАЊЕ ДА ЋЕМО НАСТОЈАТИ ДА И ДАЉЕ ИНСИСТИРАМО НА ЗАШТИТИ СВИХ МЕСТА СТРАДАЊА И ЊИХОВОГ УРЕЂЕЊА, СА САМО ЈЕДНИМ ЦИЉЕМ А ТО ЈЕ ДОСТОЈНО ИСКАЗИВАЊЕ ПОШТОВАЊА ПРЕМА СВЕТИМ СУРДУЛИЧКИМ МУЧЕНИЦИМА.
Ишчекивајући реакцију Општине Сурдулица поводом упућеног захтева ради хитног предузимања мера заштите ратних меморијала на територији варошице, доносимо веродостојан проглас Одбора за подизање споменика мучки убијеним Србима, објављен у октобру 1919. године којим се позива становништво да отпочне са прикупљањима прилога за изградњу Спомен-костурнице. Проглас је у оригиналу преузет из књиге цењене професорке Рајке Дојчиновић, Спомен-костурница у Сурдулици 1924-2010.
Најпре кажимо најважнију ствар, коју су и чланови поменутог Одбора у првој реченици нагласили, а то је због кога се подиже обележје. Знамо да се о броју жртава не би требало полемисати, међутим, некада је важно да се истакне и та чињеница како би се шира јавност упознала. Чињеница да је та бројка дата неколико месеци након истраживања Рудолфа Архибалда Рајса и да је од почињених масовних убистава прошло релативно мало времена, несумњиво показује да се може веровати у веродостојност податка. Ради се о времену када је у народу било још увек свеже сећање на упечатљиве догађаје који код сваког нормалног човека остављају снажан, неизбрисив траг који остаје за цео живот. Дакле, у извештају Одбора се наводи да је у Сурдулици, тих година побијено између 5 и 6.000 одабраних Срба, а на основу досадашњих записа, исказа сведока, прикупљених информација о броју несталих и других релевантних извора, сасвим је сигурно да се ради о релативно тачном податку. Подсетимо да је један бугарски историчар током гостовања на националној телевизији говорио о највише 8.000 жртава на простору Сурдулице у Великом рату!
У објави се даље наводи да се ископавање посмртних људских остатака наставља и да је број жртава тешко утврдити, али да је свакако велики. Износе се језиве чињенице о начину ликвидације жртава и већ тада их аутори прогласа називају свецима, што говори о томе како су се односили према Сурдуличким мученицима.
Значајан детаљ јесте објашњење да ће се прилог прикупљати како би се изградио споменик који ће објединити гробницу, изнад које ће бити капела. Такође, поред Спомен-костурнице, прилози су се прикупљали и за изградњу болнице која ће остати потомству.
Из свега овде казаног, закључујемо да, иако је прошло много година од свирепих убистава Сурдуличких мученика, укључујући и период када је било забрањено говорити о страдањима Срба, садашње друштво је учинило огроман искорак, расветлило најцрње дане сурдуличке историје и сачувало од заборава сећање на славне претке.
