Кад столеће стане у дан

Припадници Војске Србије одају почаст жртвама
Представници Српске православне цркве служе парастос изнад Дубоке долине

Данашњи дан био је својеврсни доказ да се борбом, трудом и непрестаним залагањем може и мора остварити намера, поготово када је она као суза чиста и неискварена. Писањем о Светим Сурдуличким мученицима створили смо малу енциклопедију која ће сваком заинтересованом човеку пружити прегршт информација и то је нешто због чега настојимо да се боримо у континуитету. У моменту када је владика Пахомије отпочињао беседу код Дубоке долине, у глави су одзвањале речи директора Грађанске школе, Љубе Алексића, који је одржао говор 24. августа 1924. године, у којем је, између осталог рекао: „…Све је почело од 40 „наполеона“, који су нађени код жртве и били су први прилог за Спомен костурницу…“. Оно кроз шта смо прошли и кроз какво све блато провлачени, није ни делић онога што смо још истрпети могли, јер смо били свесни колика је светиња коју бранимо. Јутрос је освануо дан који је показао плодове мукотрпног рада, баш као што се укажу трагови животиња када падне снег. Посматрали смо непрегледну колону верника који одлазе до места најмасовнијег страдања Срба у Великом рату, гледали у правцу Долине за коју се до јуче готово да није ни знало и захваљивали Господу који нам је помогао и показао пут очувања сећања на стратиште недужних људи.

Најпре је, вече пре обележавања Дана Светих Сурдуличких мученика, одржана Свечана академија у просторијама Сурдуличког културног центра. Очи су непрестано покушавале да кроз сузе догледају наше најмлађе житеље који су рецитацијама, одломцима из књига и песмама, приближавали страдање и враћали публику у најтежа времена сурдуличке историје. Затим смо са уживањем пратили концизно и присно излагање проф. др Милоша Ковића, који нас лагано уводише у доба страдања и зла, извлачећи из свакога од нас само добре људске особине, учећи нас да опростимо џелатима предака наших, али да не заборавимо шта је то било у прошлости. Најјаче од свега био је подстицај да наставимо да истражујемо заборављену локалну историју и уздигнемо је на место које јој припада.

На дан обележавања Светих мученика сурдуличких, црквена звона позваше народ да се окупи у православну светињу која, чини се, уједини као никада пре разједињену нам заједницу. У очима људи беше видљиво патриотско држање и нема сумње да присутни достигоше потребну националну свест која карактерише српски род. Да се данас, којом небеском силом, појавио међ’ Сурдуличане Архибалд Рајс, констатовао би да Срби више нису сложни само кад су тешка времена, већ и када је све потаман. Заставе се вијорише изнад окупљених мештана, музика преко разгласа побуђиваше најтананије емоције и цео овај свети Дан се претвори у незаборавни тренутак историје који ће се дуго памтити и препричавати у маленој варошици. Његово преосвештенство, епископ врањски, господин Пахомије, на месту где је 1919. године, на Видовдан одржан први парастос пострадалима, одржа беседу којом нас све уједини и приближи Сурдуличким светим мученицима.

Задовољство је постићи циљ и поносно гледати у резултат напорног рада. Уздигнуте главе настављамо борбу за своје место и то је нешто што нема цену. Данас смо сачували део историје за своју децу и поручили да смо достојни потомци жртава. Сутра ће наша деца наставити да граде будућност ове варошице, не заборављајући локалну историју, чувајући и негујући сећање на претке и славну слободарску традицију.

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.