О отаџбини и времену српског страдања

Надахнути славном српском историјом доносимо вам текст који подсећа на године безнађа у којима је наш народ страдао. Наши блистави умови, сведоци тога времена, оставили су у аманет записе који приказују појединачну и колективну судбину и од заборава отргли најцрње дане када је Србија била пред нестајањем, а њен народ пред масовним истребљењем. Реч је о 1915. години, најтежој од кад српство постоји. У светској историји ратовања није забележено страдање таквих размера. На сваком кораку виделе су се свеже хумке знаних и незнаних јунака, понегде означене двема гранама које симболишу крст. Деца су умирала у наручју својих мајки, мајке су дојиле децу рањених груди од гелера, у беспућима метохијских планина дивљач се хранила људским лешевима. Није било довољно хране, одећа је само делом могла да заштити од хладноће, стално кретање и мењање локације доводило је до тога да људи често спавају под ведрим небом, али и под кишом, на натопљеној земљи, док је преноћиште у каквој штали, са животињама, било својеврсна повластица. И поред тога, једна реч је живела у свим нараштајима и са њом се ишло у смрт. То је ОТАЏБИНА.

Непојмљиво је из угла данашњег благостања и често поремећених животних вредности, схватити свест славних и светих људи тога времена. На кратко ћемо напустити тему у једној реченици и споменути данашње неморалне људске креатуре чији се живот базира на огавним, бахатим, прљавим и простим делима. Срамота је што су они данас потомци некадашњих страдалника.

Отаџбина је била вредност којом су деца учена од првог дана. Није било важнијег идеала, а за отаџбину се било спремно дати живот, без размишљања. Мајке су синове слале у борбу са жељом да их срећа прати, али и да, када то отаџбина захтева од њих, јуначки положе живот. Привилегована би била она мајка која би пронашла гроб свог сина и њега натопила сузама. Бранислав Нушић је писао о Госпи у црнини, којој су у борби погинули муж, два сина, а трећи јој, као беба, издахнуо у рукама од последице рањавања. Госпа му се, на путу од Призрена до Пећи, у неколико наврата поверавала, причајући о својој страшној судбини:

„Мој муж нас је на свој начин све у кући васпитао. Реч отаџбина је за нас била тако чист и узвишен појам да смо је ми са идолопоклоничком преданошћу замишљенога божанства изговарали. Отаџбина је била све, изнад свега, старија од свега. Када је мој покојни муж изговарао реч кућа, реч породица, изговарао их је са поштовањем и топлином, али кад би изговорио реч отаџбина њему би се узнеле груди и у гласу му је било нечег звонког и свечаног. Кад је полазио у рат, ми нисмо смели сматрати то за тужан растанак; када се вратио рањен, ми смо се морали поносити тиме. Када је други пут дошао, са тешком раном у грудима, и лебдео између живота и смрти, говорио нам је често – мени и најстаријем сину: Не смете ме жалити ако подлегнем рани; треба жалити оне који нису испунили своју дужност према отаџбини, а не мене који сам је испунио!

Доцније, кад је полазио у бугарски рат, он је веровао да ће га преживети, али је веровао и то да њиме неће бити завршен низ ратовања на Балкану. И тада је рекао: О, борићемо се још заједно, раме уз раме, ја и мој син, и пашћемо један крај другога, као они што су их опевале народне песме!

Мој син је био срећан када је слушао ове очеве речи; у њему се још тада развијао мушки понос и осећање дужности према отаџбини. Његов је младићки идеал већ тада био да падне на бојишту за отаџбину.“

Много је несрећних судбина било, а једна од њих и судбина младића, рођеног у Војводини, тадашњој Аустроугарској, али васпитаваног у духу српства, светосавља и православља. Још као дечаку, отац му је говорио о цару Лазару, Косову и Метохији, водио га у фрушкогорске манастире, припремао га да служи у српској војсци, српскоме краљу. Међутим, сплетом тадашњих околности, младић који је одрастао у кући у којој се славио Јовањдан, заврши у аустроугарској војсци, а ватрено крштење му беше наспрам српских ровова. За његову психу то беше претешко, али је психа надјачала реалност у ком се нашао, у тренутку када хтеде да у српском рову, српском војнику бајонетом прободе груди. Овај га преклињаше у име Светог Јована, што беше и кључни моменат да се „аустроугарски војник“ отрезни и одлучи да пређе на српску страну. Касније и он беше у сличној ситуацији, само сада борећи се на правој страни, а наспрам њега у клинчу, непријатељски војник српског порекла. У глави му је одзвањала мисао: „Зар ми Срби против Срба ратујемо?“

Безброј мученика и страдалних судбина, свака за себе би могла да исприча своју причу када би могла. За многе од њих никада нећемо сазнати, а оне које су поменуте у причама, записима и предањима, требало би спомињати да се не забораве. Сви они су дали своје животе да би Србија васкрсла. Свака појединачна жртва, живот до своје смрти посветила је будућим нараштајима. Ти животи представљају темељ данашње српске државе и због тога ће они вечно живети. Како би они само били срећни када би знали да су одиста бесмртни и да је њихово страдање удахнуло живот Србији и дало јој крила да се узнесе до победе. Нушић је један од ретких који је знао да су судбине његових савременика и њега самог важне и да ће се њиме, некада у будућности, неко бавити. Знао је и да би требало сачувати сећање на што више људи и писати о њиховим патњама, јер је то једини начин да се ужасно раздобље српског страдања не заборави.

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.