Већ након Косовског боја, Османлијско царство је претендовало да освоји све крајеве Средњовековне Србије и тако припоји огромна пространства што би га учинило веома јаком силом на овом делу старог континента. Због тога су сви султани редом – Бајазит Први, Мехмед Први, Муса, Мурат Други и Мехмед Други Освајач јуришали на Балкан како би загосподарили што већом територијом. Несумњиво је да се српски народ јуначки бранио и да је све налете у првој половини 15. века одбијао, све до доласка овог последњег султана чији је надимак остао да сведочи о његовим успешним походима. Иако су му турски вазали српског порекла свесрдно помогли да коначно падне Цариград 1453. године, освајачке амбиције према западу није изгубио, па већ на јесен 1454. године шаље своју војску на Србију која је већ била изморена и ослабљена. Ипак, ни тада не успевају да се дочепају моравске долине која би им омогућила напредовање према Новом Брду на Косову и Метохији, према Врању и Дубочици. Никола Скобаљић их зауставља на Чемернику и „поклања“ Иногоштанима слободу бар до пролећа.
Иако је Иногоште било велика жупа, са преко 30 хиљада душа у 138 села, у војном смислу није то била територија која би могла да парира са много надмоћнијом султановом војском. И Османлије су морале да бирају стратешки тренутак напада, који им се указао 06. априла 1455. године, на Васкрс. Многи оспоравају историјску чињеницу да је српски народ у Иногошту прослављао Васкрсење Христово и самим тим, са мањом обазривошћу и пажњом пратио прегруписавања османлијске војске, али многи извори једноставно указују на то. Чак постоје и историјски наводи да је на стотине жена и девојака тог дана заробљено и одведено у Цариград. Нема разлога да не верујемо у историјске факте, јер је становништво тог времена празник као што је Васкрс доживљавао као праву светковину, па је и разумљиво опуштање како би се прославио велики дан за православце. Питање је можемо ли веровати предању да су Иногоштани у том слављу мало више и попили, те да су непријатељи искористили тренутак неспремности, мада због чега би и оспоравали овакав један след догађаја? Обележавање празника уз мало ракије или вина није ништа рђаво било ни тада.
Елем, жупа Иногоште јесте окупирана на овај дан, пре 567 година и од тада никада више у том облику није обновљена. Није обновљена ни тврђава изнад Доњег Романовца, на месту Градиште иако би било вишеструке користи од тога. Баш зато никада нисмо, нити ћемо да одустанемо од археолошког истраживања града, јер знамо да ће то бити један велики подвиг и важно очување историјског раздобља које је обележило овај крај. Не устручавамо се да кажемо да се радило о златном добу претече Сурдулице.