Наши су преци живели у тешка времена, када су могли само да сањају о ономе што данас представља уобичајену, свакодневну ствар. Па ипак, успевали су да донекле докуче тајне које су им сакривале природа и појаве. Из овог угла, готово да је немогуће поверовати у сва веровања и значај обичаја, међутим, тадашњем човеку природа је била много ближа.
Данас, на дан пролећне равнодневнице, веровало се да се свет буди (за становнике северне Земљине полулопте). Март, сам по себи, важио је за месец који је давао неке прогнозе каква би могла бити година. Тако су редом 14., 15. и 16. март били пандам годишњим добима и то редом – пролећу, лету и јесени, што је врло често било веродостојно.
Оно што је занимљиво, јесте чињеница да су у давна времена људи разликовали велики број доба дана, негде се бележи и 18, тако да су могли релативно прецизно дефинисати када се шта догодило. Тако нешто се не може срести код других народа. У неким крајевима је до данашњих дана опстала та подела: праскозорје, зора, свануће, јутро, пре подне, подне, после подне, сутон, сумрак, предвече, вече, мрак, неко доба ноћи, поноћ, глуво доба, први петлови, други петлови и трећи петлови. Као што можемо видети, људи су раније имали осећај за време, без сумње. Такође, они су придавали значај појединим астрономским појавама и на основу њих долазили до одређених закључака. Чини се да је данашњи начин живота допринео да се многе ствари из давнина потисну и да се прекине једна велика нит која нас је спајала са нашим прецима.