Атрофирало сурдуличко становништво у варошици која се гаси

Посматрајући Сурдулицу кроз призму свакодневних друштвених прилика, јавља се потреба да ауторским текстом укажем на нешто чега смо сви свесни, а што није непознаница, али се једноставно не оглашавамо. Пре тачно 5 година сам и створио ову страницу са циљем да утичем да се бар мало исправи оно што не ваља. Иако то није толико важно, мислим да сам успео у ономе што сам временом претворио у пројекат, а у чему су ми помогли мени блиски људи. Често сам био суочаван са негативним коментарима, који су били више у форми неоснованог вређања и блаћења мог рада, али су моје намере истински могли да вреднују само људи који ме добро познају, а којих на моју срећу није мало. Другачије није ни могло, јер се свака неискреност и лоша намера брзо оголи и препозна.

Не знам какве намере имају други, јер сам много пута погрешио у процени људских особина, али знам да нам исход човекових дела не указује да смо на правом путу. Зато ћу у овом тексту изнети оно што је мени добро знано, а у чему сам учествовао као иницијатор или део екипе.

У варошици која пати од еколошких проблема, тешко да бих најпре могао да говорим о другој теми. Много је фактора који су ову борбу кочили, али ниједан довољно јак да данас кажем да би све било решено без њега. Још тад сам говорио да ће ова борба трајати годинама, што може да потврди много сведока, па и они који су искрену борбу заменили неким сумњивим зеленим заставама. Изгледа да је суштина замерити на силним годинама проведеним у иницијативама, преговорима, демонстративним шетњама и подвалити неистиниту тезу да се све време назадовало. Иако је ово малигна оптужба, „par exelance”, питам се зашто неко и даље користи темеље на којима сам засновао активизам против Кнауфа? Ако је тај механизам био погрешан, није ли срамота узимати његове делове? Није то ништа друго до крађе интелектуалне својине. „Волим Сурдулицу“ је бренд који се није развијао преко ноћи и који није привукао пратиоце на превару.

Ко би желео да „загребе“ по случају „Кнауф Сурдулица“ не би могао а да не наиђе на „Волим Сурдулицу“. Са тим потписом је пропраћена свака иницијатива, предлог, жалба, спор, шетња, допис, захтев и данас би читав случај био много другачији без тога. Нећу да поредим број написаних речи, али нећу олако допустити ни да тај рад девастирају „ad hoc” еколози, чије је знање о сурдуличком загађењу скромно, а који падају на тривијалностима. Рећи ћу и то да су мој рад подржале озбиљне организације и појединци, али не као носиоци, јер у међувремену су се многи од њих упетљали у политику. Таквим људима нисам дозволио да од ове борбе створе политичку арену коју ће користити за обрачун и прикупљање поена. Проблем Кнауфа се тиче нас Сурдуличана који смо рођени овде или који живимо ту са својим породицама. Част саборцима из других места, међутим овде стожер не може бити делимично упознат појединац који Сурдулицу можда не може да нађе ни на карти.

У више наврата сам истицао да се пројекат „Волим Сурдулицу“ у почетку бавио нашим улицама и да је и основан са циљем да укаже на проблеме са којима се житељи суочавају. Било је и много превентивних активности, а осим прљавих тротоара и улица, значајни број тема посвећен је саобраћајној неуређености по којима Сурдулица заузима високо место. Нисмо у томе бележили много успеха, а као кривце означавам локалну самоуправу која није показивала никакво разумевање за своје људе. Зато и данас имамо хаос на улицама и имаћемо га док год се ћути на захтеве. Прост пример: предлог да код зграде Општине поставе спратну гаражу и тако растерете гужву која се ствара због, углавном непрописно паркираних возила, нису хтели да разматрају, а онда су поплочали тај део, лошим постављањем коцки о којих се сад саплићу људи, а возачи оштећују аутомобиле. Тако поплочан и неорганизован простор, постао је место честих саобраћајних незгода, па је и његова функција доведена у питање.

Ми смо изгледа једина варошица у којој су становници криви због препуних контејнера и смећа, а не комунална служба. Не кажем да немамо неодговорне суграђан. Па то се види најбоље када се од болнице крене према центру. На сваком кораку су маске у комбинацији са крвавим ватама, толико о опасном медицинском отпаду. То је о појединцима, али где је ту комунална служба која целу зиму не налази за сходно да испразни жуте канте на стубовима које смо пре неку годину једва издејствовали. Па неће саме да се празне.

На пољу заштите историјских локалитета, направљен је огроман помак. Подсетићу да на интернету пре 2017. године није било ниједног текста о сурдуличкој прошлости. Данас свако дете зна за сурдуличка стратишта из Великог рата. Неколико група и појединаца укључили су се у институционалну борбу за очување тих места. Са појединим људима из општинских структура сам пронашао заједнички језик и на цивилизован начин издејствовао даље активности у циљу очувања ратних меморијала. Неизмерно ми је драго када проблем крене да се решава на добронамерним и пријатељским основама, што је сада случај са Дубоком долином и војничким гробљима на Власини.

И онда долазим до власинске регије и туристичког потенцијала којег она поседује. Данас је Власинско језеро неразвијена област која нуди до 5% својих могућности и потенцијала. То је крајње неатрактивно подручје за било који вид посете и боравка. Када то буде схватила општинска власт, почеће и озбиљније да приступа развоју Власине. Од мене су добили предлог, идеју, замисао како да се иницијално покрене туризам, али сам остао ускраћен одговора. Тиме су само потврдили моје сумње да не знају како да од Власине направе бисер туризма. Када би то знали, Сурдулица би постала оно што је Брзеће за Копаоник – развијена варошица у подножју планинског одмаралишта.

Због свега наведеног, Сурдулица се не празни, њу не напуштају људи, већ је напушта дух који је некада красио. Епитет из наслова симболички осликава друштвене прилике и људе који нису кадри да се суоче са реалним околностима. Покушавао сам да из суграђана извучем најбоље, да их анимирам и подстакнем да се укључе, а не да ми аплаудирају и тапшу по рамену (између тапшања по рамену и шутирања у задњицу је само пола метра разлике). Покушавам то и данас, али све ми се чини да код већине то јесте узалудни посао који не резултира остварењем циља. Закључујем да је мисао великог Ланета Гутовића, „да живимо у свету који нас не разуме“, права слика данашње Сурдулице, чије је становништво одлучно у томе да по сваку цену, за себе и своју децу, не учини НИШТА!

Share

One thought on “Атрофирало сурдуличко становништво у варошици која се гаси

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.