Састанак са руководством Кнауфа који је померио границе

Јутро у Алакинцу

У сусрет петој години постојања, настојали смо да подигнемо стандарде активизма и да изградимо пројекат „Волим Сурдулицу“ у једну озбиљну групу која ће умети да одговори свим изазовима. Понекад је врло тешко наћи прецизну границу која раздваја област активизма од новинарства, поготово када желите бити објективни у ономе што износите. Ипак, ми смо поносни због те чињенице да смо сврстани у ред малобројних група које ове две ствари самоуверено обрађују и износе на начин који се допада јавности. Широки спектар тема показује способност да дискутујемо и држимо у фокусу толики број тема са саговорницима којима би то требало да буде струка. Без унапред формираног мишљења да то увек добро и радимо, изашли смо „на црту“ руководству Кнауфа. До такве одлуке је дошло јер сматрамо да је вишегодишња борба за чист ваздух морала да резултира једним квалитетним сучељавањем са страном коју смо означили као одговорном за изазивање свих ургентних еколошких проблема.

Руководство Кнауфа није бежало од тога, напротив, били су готово сви вољни да размене што више информација, чак и ван оквира тема које смо предложили, што је омогућило улазак у ширу расправу и размењивање личних ставова и убеђења. Наравно да нас та њихова предусретљивост није пољуљала и навела на закључак да су они страна која је спремна на све компромисе, а посебно нас није изненадила њихова „лепа прича“ која је требала да прија нашим ушима. Међутим, у овом тренутку када смо далеко од тога да су сви елементи на нашој страни, овакав вид разговора је неминован и гледали смо да из њега извучемо највише. При том, циљеви су остали исти од њих нисмо одступили ни мало.

Након кратке презентације формалног домаћина, кренули смо са дискусијом која је, неочекивано добила ширу димензију због спремности директора Тихомира Цивкароског да саслуша и говори о теми пресељења погона. Искористили смо добру прилику да побројимо све разлоге који би ишли у прилог компанији Кнауф уколико би се одлучили на премештање погона и истакли да нисмо за то да запослени остану без посла, већ да би требало размишљати у правцу одабира нове локације која ће омогућити радницима да, уз нешто дуже путовање, задрже своја радна места. Од тог става никада нисмо одступали, јер смо свесни да су међу запосленима наши рођаци, комшије и пријатељи и да и од њих самих долазе информације о томе да нису против тога да им фирма буде негде у округу, јер су и они свесни штетног утицаја индустријске производње компаније у којој су запослени. Са друге стране су долазила објашњења како је то сложени процес који је мало вероватан, али не и немогућ, а истицана је и намера да се додатним доношењем мера, сви негативни утицаји смање на најнижи ниво и тако створе услови за здравији живот. Подвукли смо, на крају ове тачке, да ће се основни циљ наше борбе и даље темељити на дислокацији погона и да такав приступ у овом тренутку нема алтернативу.

Након тога смо прешли на проблеме непријатног мириса који настају услед производње у предметној фабрици, чиме смо отворили болну тему за директора и његове сараднике. Ова тема нам је јако важна и од ње смо много очекивали, јер смо смрад означили као свакодневни проблем мештана Сурдулице. Ту већ није било простора „да се лажемо“, смрад или постоји или га нема, а то најбоље знају они који имају стални боравак у Сурдулици. Нисмо желели да прејудицирамо од чега потиче непријатни мирис, па смо им доставили табеле мерења Института заштите на раду Нови Сад, на којима се из године у годину види прекорачење амонијака, хлороводоника, кадмијума, ПАХ-ова… Одговорно смо потврдили да тог смрада нема у дане када фабрика не ради, што јасно наводи на то да потиче из њихових димњака. Посебно смо издвојили наше мало истраживање према којем имамо фрапантни закључак. Наиме, уочили смо законитост да су људи са сталним боравком у Сурдулици, постали имуни на ову врсту смрада коју више и не осећају, што најбоље говори да је такав организам ушао у фазу токсикације. Истовремено, случајни пролазници, радници курирских служби, достављачи робе и сви они који нису из Сурдулице, осете смрад већ на улазу у насеље, који остаје присутан све време њиховог боравка! Директор, који је и сам признао приликом прошлогодишњег разговора, да је тај смрад осетио у неколико наврата када би свраћао, није имао најбоље објашњење, а све што су његови сарадници могли да кажу јесте да верују да смрада неће бити постављањем већег димњака. Упозорили смо их да ће незадовољства мештана бити, уколико буде било непријатног мириса и након изградње новог димњака. Убеђени смо да димњак неће ништа изменити, поготово не тај визуелни доживљај мештана, од облака који сада обавијају варошицу. Скренули смо им пажњу да је реч о котлини и правцима струјања ветра који „набацују“ честице у сам центар насеља и да је то кључни проблем који ће бити препрека да се проблем загађења реши. Директор је затражио наше стрпљење до изградње новог димњака, са констатацијом да уколико и тада буде било проблема, тражиће друге начине да ово реши, што је од њега коректно, али сматрамо нерешиво питање за дужи период. Учестале акциденте смо такође споменули и врло оштро изразили незадовољство због тога што се извештајима, да није било негативног утицаја на животну средину, пружа једна непроверена и, по свему судећи, неистинита информација о ономе што се стварно десило. Са друге стране је речено да ће размотрити другачији вид информисања јавности, како не би стварали панику што је до сада био случај, а један од модела је могуће слање обавештења електронском поштом, групама и удружењима, о томе шта се тачно дешава у погону у току акцидента.

У трећој тачки говорили смо о томе какве би последице оставила потенцијална експлозија која би се јавила у току технолошког процеса. Инсистирали смо на примени Директиве АТЕХ-137, која прописује меру забране противексплозивног одушка уколико фирма користи отровне, корозивне, радиоактивне и сличне материје. Забринули су нас и неистинити наводи о фреквенцији рада тог одушка и тврдњу поткрепили фотографијама на којима се види да је само у новембру он радио најмање четири пута. Дали су објашњење како се одушак и чешће од једном годишње активира, али не због стварних проблема са притиском, већ због честих осцилација у снабдевању електричном енергијом, услед чега су принуђени да удувавају огромну количину ваздуха у куполну пећ, те да се ради о малој количини угљен-моноксида која се испушта свега десетак минута.

Око проблема упуштања отпадних вода у водоток реке Врле, никако нисмо могли да се сложимо. Поента је та што из Кнауфа не уважавају резултате мерења воде Института за заштиту на раду, према којима је амонијум јон и гвожђе у порасту, иако су их уврстили као део своје Студије. Њих занима само део до изласка из круга фабрике и, ако је ту у реду, а „наравно“ да је у реду, све остало није ни важно. Небитан је и канал који јасно иде од њихове јужне капије до Самокова, нити то што је вода стално топла, нити пак што гвожђе и друге сличне елементе нема ко други да упусти. Ово питање ће бити актуелно и захтеваће ангажовање стручних лица из института како би се коначно разрешило чија је вода у том каналу.

Наш саборац, спец. др вет. мед. Јасмина Ранђеловић образложила је детаљно какве све последице стварају фенол, формалдехид и амонијак на основу научних студија, стручних радова и повезала их са већ постојећим сазнањима о утицају ових канцерогених једињења на живи свет. Њена излагања на ову, али и остале теме била су утемељена и потврђена кроз научна истраживања. Осећа се жал због тога што Сурдулица има мало оваквих школованих људи који би уложили стечена знања да помогну свом друштву.

Једна од централних тема на коју су се представници Кнауфа више пута враћали јесте постављање вишег димњака и боља дисперзија гасова. За сада нас не могу уверити да ће се то тако и у стварности догађати, с обзиром да није извршена калибрација нумеричког модела у аеротунелу, већ се као референтни узима универзални модел. У неком од следећих састанака ће нам се прикључити и др Ђорђе Чантрак, редовни професор са Машинског факултета и објаснити им да није довољно само подићи димњак на 75 метара и добити бољу дисперзију. Ту су од пресудног утицаја честице и њихове специфичне тежине, али и ветрови који у нашој котлини и немају велику брзину. О димњаку ће бити више речи када га поставе, ако им пројекат одобри министарство.

Питали смо их и где ће складиштити калцијум сулфат након процеса одсумпоравања и о којој количини се ради. Одговорили су да ће он бити прикупљан у „џамбо“ вреће након чега ће га продавати заинтересованим купцима и да ће на дневном нивоу бити сакупљано неколико тона овог једињења.

На крају састанка смо им понудили могућност да покажу своју транспарентност тако што ће у договореним периодима бити отворени за сурдуличка еко-удружења, поготово у случају евентуалних акцидената. Од фирме која је више пута нагласила своју еколошку одговорност очекујемо да и у пракси покаже спремност да према мештанима буде искрена. Наше запажање говори да је до сада та особина била само декларативна.

У току разговора, Кнауфови представници су се осврнули на изразито критички став групе мештана „Волим Сурдулицу“ у својим коментарима на друштвеним мрежама, као и на негативно сагледавање акција Кнауфа као што су дељење поклона сурдуличким првацима, те сађење младица поред фабрике. Наш став је јасан по питању таквих акција, које имају искључиво маркетиншки циљ и у којима не видимо добру намеру осим жеље да се кроз поклоне придобију мештани и да се скрене пажња са великог проблема којег, да нема, не би било ни ових састанака.

Свиђало се то некоме или не, наставићемо да уређујемо интернет страницу онако како најбоље знамо и по чему смо препознатљиви. Нећемо допустити да ико други преузме уређивачку политику до народа који нам је једини важан када радимо овај посао. Нико нас не спонзорише, па нема ни разлога да нам објаве буду цензурисане нити одмераване.

Није нам проблем да похвалимо руководство Кнауфа због коректног приступа овом састанку, што искрено нисмо очекивали. Читава дискусија која је трајала безмало четири сата, обиловала је мноштвом корисних размена ставова и готово све време протекла у мирној дебати.

Настављамо да се боримо за сваког Сурдуличанина, за сваки кубни центиметар чистог ваздуха и нећемо бити мирни док год већина буде незадовољна као што је то сада случај.

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.